28. децембар 2016.

Сергеј Јесењин | ЗАР САМ ЈА КРИВ


Зар сам ја крив што ми живот није мио,
Што уједно волим и мрзим све људе.
Знам будућност моја каква ће да буде,
Јер то је поклон моје музе био.

Зар сам ја крив што сам песник који
Пева тешке муке и горке невоље?
Нисам то постао од сопствене воље -
Такву судбину усуд мени скроји.

Знам - животна стаза ружама не цвета;
Она је бунцање, душе болне сан,
И песма моја досадна је, знам,
Али ја крив нисам - такав сам поета.

  • Превод Радивоје Константиновић

14. децембар 2016.

Милосав Буца Mирковић | ЉУБАВ СЕ ПРОБУДИЛА

Оливери Марковић

Љубав се моја као псић пробудила
У Кумовој слами, у старом локвању,
И као пастирка чудом зачудила,
Да би је носио и ноћу и дању.

Љубав, изелица, и жеднаи гладна,
Псић од црне длаке, кадифе и свиле,
На прозору сенка свечана и складна,
У наручју босе Равијојле виле.

Љубав што од једном као псић прохода
Јутарњим жубором сунчевог диска,
Лајући бесрамно испод плавог свода

Док јој у очима расте двиска
Љубав што хода по палуби брода
Сејући бадем као одалиска.

03. децембар 2016.

Џени Џозеф | ОПОМЕНА

Кад остарим носићу хаљину боје пурпура
И црвени шешир, који не иде а и не стоји ми,
Трошићу пензију на пиће, летње рукавице и сатенске ципеле
И причати како немам пара ни за хлеб.
Кад се уморим сешћу на ивичњак,
Скупљаћу рекламне узорке по радњама и притискати алармну дугмад
Вући ћу штап уз гелендер
Надокнађиваћу пропуштено у трезвеној младости.
Излазићу на кишу у кућним папучама
Брати цвеће по туђим баштама
И учити да пљујем.

Носићу ружне блузе и бити све дебља
И јести три килограма кобасице у ходу
Или само хлеб и краставце целе недеље
Гомилаћу пера, оловке и друге тричарије

А сад још морам пазити да ми одећа не покисне 
Плаћати на време кирију и нећу псовати на улици
Пружаћу добар пример деци
Позиваћу пријатеље на вечеру и читати новине.

А можда би требало да се већ помало припремам
Да људи који ме знају, не буду изненађени
Кад одједном остарим и почнем пурпурно да се одевам.


30. новембар 2016.

Александар Пушкин | ВОЛЕО САМ ВАС

Волео сам вас и, можда, љубав још
У мојој души није згасла сасвим,
Но, нек вас не брине неки тренут лош –
Ја не желим да вас растужим њим.

Волео сам вас тихо, безнадежно
Кад љубомора стидљивог ме сколи,
Волео сам вас искрено и нежно –
Нек Бог да и други тако да вас воли.


●С руског превео Анђелко Заблаћански

13. новембар 2016.

Ирина Сабурова | * * *

Једноставно – до крајњих граница.
У сваку реч је стао цео том.
Живела. Волела. Певала и тужила ко птица.
Градила себи бродове и дом.

Да се опет врате, бродови ће зато отпловити само
(мада се враћати можда неће увек).
И умиреш зато да се будиш тамо.
И све је у томе: године су крхке исто ко и век.

Прскају атоми. Личе на силом раздвојене људе.
Ал’ и у самоћи некад мира има.
Па ако прихватиш све што мора да се збуде,
живећеш само с тихим радостима.


  • С руског превела Љубица Несторов

07. новембар 2016.

Танасије Младеновић | НОЋ ПРЕД ПОЛАЗАК

У тами ћути село моје драго,
ћути село моје и Србија ћути,
ћути моје благо,
љубави моје најлепши дар.
У срцима тиња, у мраку пламиња —
нове буне жар.

Шуште кукурузи. Нова жита зру.
Са брега, пропланка,
у ноћи овој,
у ноћи устанка,
јасен игра лишћем,
јасен ме поздравља шумећ тиху сету.
И прошлости мојој која ме оставља,
и животу бившем, и мом бившем свету,
не поклањам више
љубав топлу, сву.
Љубав моја одсад биће цвет у цвету —
људи који са мном пате, гину, мру.

Србија је љубав и љубав Србија,
која сунцу пружа руке своје беле;
њене шуме, поља,
храстови и јеле;
њене ноћи дивне и њен дивни дан;
чежња снажна, врела,
и њен врели сан.

Одлазим... И никад, никад неће више
тенкови ми туђи кроз тишину проћи
поља мојих плодних,
њива мојих родних —
Кроз тиђину дани ил тишину ноћи!
Као младо вино
као плахе кише,
као море кад се узгиба,
запени —
ноћас семе буне рађа се у мени:
Србија се неће умирити више.

5. јула 1941.

26. октобар 2016.

Милош Црњански | РОБОВИМА

Не убијајте псето ни вука.
Нећете скинути јарам с врата –
нема слободе,
док вам рука
милује децу, и сестру, и брата.

Не тражите по улицама мрачним,
риту и блуд, што црвени.
Ено вам рита на постељама брачним,
а срам у љубљеној жени.

Кад убијете сина свог
прснуће ланци, и пасти Бог.
Јер лаже вас најмилије,
јер срам је, што песме славе.
за чим вам суза лије
и боно клону главе!

У ноћи за чим тугујете,
што кујете у звезде,
што моле цркве свете,
и хоће војске, што језде.

Јер част везива руке,
и понос рађа јауке,
и срце тера преко мора
у шуму, где се глође кора.

Слава ће доћи,
кад вас поведу убице.
Кад реч вам буде крв, и
пламен.

Сунце ће вам обасјати лице,
кад види, да вас се змије не плаше,
но мајке ваше, мајке ваше.

Робови сте док имате сузе,
част ваша беше што слободу узе,
а вратит ће је мржња, грех, и
камен

19. октобар 2016.

Дамјан Павловић | ВИШИ ДУХ

Што се души у сну не да,
Фантазију што нам буди,
То на јави ум се труди,
Да разбере и сагледа.

Живља душа живље снива,
Живљи ум тек ту ликује
Кад нам хоће да толкује,
Што у себи тама скрива.

Чији дух нам озго сноси,
Што нам доле овде треба,
Што је духу кора хлеба:
Тај нек с' дичи и поноси!

14. октобар 2016.

Фјодој Тјутчев | НЕСАНИЦА

Једнолик одбој сата, знан:
Та мучна повест ноћи, завет!
Тај језик што је сваком стран
И јасан сваком, као савест!

Без туге – да л је ко од нас

Сред свемирскога слушао мука
Та јецања времена, мукла,
Пророчко-опроштајни глас?

Чини нам се: осиротели свет

Сустиго усуд; куд и не би!
У борби с природом целом, опет
Препуштени смо самима себи.

И живот наш ту, пред очима

Ко привид на крају земље лебди,
И с нашим веком и друзима
У сумрачној даљини бледи…

И ново неко, младо племе

Под сунцем управо стасава!
А ми, пак, друзи, И наше време
Већ смо под сметом заборава!

Покаткад само, обред жални

Док врши у поноћни час – 
Тај погребни глас метални
Оплакује, каткада, нас!

13. октобар 2016.

Борисав Симић | ЗРНО ДОБРОТЕ

Пало је зрно
на леђа сумрака
да буја
страсно.

Док његова љубав
буди тице јутра.

Моја песма у њему
кује нежност златне ноћи
да хода обалом крви сласно...

Већ ливадом дана
сунце жита
очи тражи.

Шума моје среће
код звезда је на стражи...

03. октобар 2016.

Сима Милутиновић Сарајлија | ТРУН И ПРАШКА СВОЈУ ВАЖНОСТ ИМА

Трун и прашка своју важност има,
Мрав и црвак своју судбу слави,
А ја, чоек, шта ћу и како ли?
Не знам данас ка не знадо' јуче,
Што л' ћу знати сутра и наксутра!

Сан ме крши, ал' заспат не могу,
Ни прилећи, то ли се стишати.

Смрт ме мори, ал' мријет ми не дâ,
А живот ми укор и тегота.

Нејма здравја, нејма ни болести,
Нејма мира, пак ни рата за ме —
Рат би само мир ми повратио!

24. септембар 2016.

Шарл Бодлер | ОНА СВА


Кад јутрос, скривајући злобу
и у клопку ме наводећи,
Демон уђе у моју собу,
упита: ''Да ли можеш рећи

шта је од свију лепих ствари
којим је око засењено,
од црних ил' румених чари
што чине љупко тело њено,

најслађе?'' - Али душа рече
Гнуснику: ''Сваки део греје
исто, из сваког мелем тече
и подједнако драго све је.''

Не знам кад ме очарава,
шта посебно ме ту привлачи.
Она ме као ноћ стишава
И као Освит на ме зрачи;

и сагласје је превелико
што њеним лепим телом влада
да обујмити може ико
све састојке тог дивног склада.

Преображај ме тајни плени,
сва чула се у једно слише!
Музика струји дахом њеним,
као што њезин глас мирише!


12. септембар 2016.

Растко Петровић: * * *

Изађох из сна јер као да су ме звали...
Не, то само кроз ноћ у хуку одлазе ждрали
Само пусте звезде и неке страхотне пруге
Само час по час без њих, само ноћ силне туге
Не лудуј, зашто би кроз ноћи тебе звали.

Ти што пођоше у ноћ ко ови ждрали
У таму у којој онај што гине ћути
Погледај ту тамну јесен, то лишће за које знам да жути
Не, не, они те више нису звали
Најпре су живели у смеху a онда су пали
Мукло као да су мрзели себе.

Не, ма где да си пошао они не би желели тебе,
Ти што падоше мукло као да су мрзели себе.

Па ипак ја вас здравим, драги ждрали у лету,
У ноћи туге ваши гласови радосно брује
Неком непојмљивом милином они кроз мене струје
Као гласови којих ваљда више нема у свету
Као да цела моја соба и ја од гласова њиних још брујим.

28. август 2016.

Јован Илић: СОНЕТИ

IV 

Лети, лети, пјесмо моја мила,

Глас твој нек се до неба извија!
Носи жељу на љубавна крила,
Да си драгој слађа и милија!

Ја каква је, жалосна не била!

Кад је видјех — сунце ме огрија!
Та љепша је, него бјела вила,
Него алем драги кад засија.

Оно око — око соколово,

Оно грло — грло лабудово,
Она уста — ах, жељице драга!

Сам анђелак да с неба заблиста,

И небеса да с' отворе иста,
Не би љепшег ја видео блага!

08. август 2016.

Александар Блок: * * *

У полутами цркве, тамо,
Жижак на иконе сјај точи.
Жива ће ноћ да вирне само
У твоје незаспале очи.

У речима о уму неба
Дах земље осећа се свуд.
Тамо, под сводом – сумрак вреба,
Ту – клупе камене још студ.

Случајног сусрета врелина
С кубета дахну једва чујно
На снени сјај из стеарина,
На иконе, на цвеће рујно.

И надахнуће од ћутања,
И твоје мисли које кријеш,
И мутан осећај спознања
И дрхтај голуба и змије.

(јануара 1902)


●Превео с руског Миодраг Сибиновић

30. јул 2016.

Марина Цветајева: СУСРЕТ


Лепљиви дим над градом се спушта
Куд то крећу покорни вагони
Одједном обасјани морски сутони
У једном прозору, траг дечијих уста.

На капцима сене круници сличне
У коси локне сакрише мој крик
И би ми јасан тај временски трик
Што буди мртве ми воље челичне.

С том девојком у тами прозора
- Што гледа у Рај из димне станице –
Бејах често у сну пуном зора.

И чему те мисли жалоснице
Шта тражи сена у мени што дрема
Јер можда – ни на небу среће нема.
  • С руског препевао Анђелко Заблаћански

25. јул 2016.

Гордана Тодоровић: ЧАРОБНА РУЖА

Љубави, на тлу слободе никла, светла,
мој чисти жару у круници цвета,
ружо с мирисом ко пољубац јутра,
привиј уз себе бол и радост света!

Ко цвет малени враћај живот човеку,
пепео мртвила ти са звезда згрни,
свице бајки проспи на путеве љубавника,
не дај да сенка птице у души поцрни.

Сву ватру своју лавиринта свемира у зеници
на Аријаднином концу од мастила реченице
салиј у снагу што кров дана носи
боловима и радостима у настајања роси.

Учини да на земљи нестане сасвим зала,
смрти, неверства, глади, лажи, издајства,
мржње и заборављања малих људи.
Буди топли гроздови руку
на срца студи.

Нека једанпут људи светлост зоре
називају светлошћу зоре,
а не да смишљају сами себи
мала распећа мукâ,
мале сузе што застиру велике звезде.
Нека будеш, љубави, светионик за ово
бескраја море
изнад којег златни коњици маште језде,
нек светли овај дан
који је изгранао из човечности руку.

Љубави, што уместо у пољубац,
што је ко латица јоргована,
у жар израсташ
што човечанство носи,
посади ружичњаке око стаза трпљења,
буди ко она ружичаста ружа,
завичајна, ко звоно цветности, раскошна, чаробна,
ружичаста као лице девојке од снова
крај колевке што је одњихала ко радости
све моје патње у успомена роси,
ружичаста ко путеви срца слободе.

30. IX 1972.

22. јун 2016.

Ђура Јакшић: КАО КРОЗ МАГЛУ...


Као кроз сиву маглу
Што само сине зрак,
А гушће облак дође,
Да већи буде мрак, —

И она само сину,
Да опет дође хлад,
Да већа тама буде,
Да већи буде јад...

1876.

18. јун 2016.

Ристо Ратковић: ЦАР


Сунце, ах, у све поре се увлачи.
Пуне ми очи и пуна утроба сунца.
Затварам се, завесе навлачим, а сунце ту.
Кад га непољу нема, оно је у мени.
Ох, уморан сам.

А ту негде близу, и далеко тамо, рат.
И величају се јуначка разбојништва.

Један пропланак зелене траве,
Један поточић воде хладне –
И ја бих био цар.


15. јун 2016.

Јован Дучић: ТИШИНА


Заборављен предео у пропланку дугом,
Обале под тешком тишином и травом.
Ту вечерње воде хује тихом тугом,
А жалосне врбе шуме заборавом.

У зеленој јасној помрчини грања,
Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном,
Бледу, покрај реке; ту седи и сања,
И огледа лице у модрилу речном.

Ко зна од кад тако. Но у немом долу,
Глас пане ли само у та места чиста:
Сва тишина тешко уздахне у болу,
Рефрен патње оде од листа до листа. 

29. мај 2016.

Изет Сарајлић | ПО ЛАТИЋУ

По Латићу
мој брак не вриједи ни пребијене паре.
Колико сутра
по Латићу
морао бих да одем у општину и затражим развод.
Неће.
Неће,
Латићу,
од стране Сарајлића бити никаквог развода.
Ни послије четрдесет година
ја се нисам уморио од љубавних пјесама
које пишем
Петровој кћерки, Тамариној мајци, Владимировој баки.
Шта могу,
ми Сарајлићи смо такви! 


28. мај 2016.

Алекса Шантић: ЈЕДНА СУЗА

Поноћ је. Лежим, а све мислим на те. —
У твојој башти ја те видјех јуче,
Гдје береш крупне распукле гранате.

Мила, кô златно небо пошље туче,
У тиху хладу старе крушке оне,
Сједе ти дјеца и задаћу уче.

Над шедрваном лептири се гоне
И сјајне капи, са безброј рубина,
Расипају се, док полако тоне

Јесење сунце...И, кô са висина
Оловни облак по души ми паде,
Најцрњи покров бола и горчина.

И кобна мисô морити ме стаде:
Што моја ниси, и што смирај дана
Не носи мени звијезде, но јаде?

Што моје баште осташе без грана
И слатка плода, што рађа и зрије
На ватри сунца?... Гдје су јоргована

Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?...
Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,
И све те гледам, кроз сузу што лије,
Гдје береш слатке, распукле гранате.

1910.


16. мај 2016.

Десанка Максимовић | ПОКОШЕНА ЛИВАДА

Ливада крај реке сања.
Зрикавци тужно зричу.
Помрлих трава душе
још лебде врх откоса
што се лагано суше.
О, ви не знате тужну
о смрти трава причу.
Зрикавци тужно зричу.

Јутрос дођоше неки
дивови као храшће
у домовину трава;
и мртво паде безброј
љупких, шарених глава;
и безброј нежних тела
зденуше у плашће,
дивови као храшће.

Свега девојка једна
златног, округла ока
и трепавица бели'
лепрша на ливади
и рањеницима дели
мирисне осмехе чедне,
уместо црвена сока, -
девојка златног ока.

Сутра опет у зору
доћи ће дивови они,
и страшне сурове виле
зденуће у сена многе
мирисне главе миле.
Лежаће у једном гробу
толики милиони.
Доћи ће дивови они.

Тужно зрикавци зричу,
чује се до облака;
вечера целог жале
зелен-коњици своје
лепе витезе пале.
Плачу над гробовима
мртвих, драгих јунака,
чује се до облака.


15. мај 2016.

Растко Петровић: ПЕСНИК НА ВОДАМА

QueIIe veіne lutter derriѐre leѕ crêteѕ de Serbіe!
G. Apollіnaіre

Шљиваци се сад тамо расцветали,

Изродили се сад тамо нови животи са груда,
И зоре се забеласале свеже, заплужили рали;
Волео бих да те ја проведем свуда,
Тебе по горама: увео бих те редом у манастире,
Ознојени скидали бисмо шешире,
Уморни, па седали на прва пролазећа кола;
Међу кокоши бисмо смештени задремали упола:
Мој Гијоме, гле, сад се тамо све воћке расцветале.
Тебе по горама вукао, уводио у све манастире.

Да даш живот за оне горе! та опија ме лепота твоја,

И шуме горе храстова и гребени ти захваљују.
Сада нема више кајзера, већ свежа им зелена боја
И друмови су меки и дуги.
О та зар за добре оне горе отпутова негда мисао твоја!
Ознојени скидали бисмо укорак шешире:
Никада ниси, Гијоме, видео чврсте наше манастире.
Ни брадате калуђере, никада ниси алкохол пио наших земаља.

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо




Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Контакт

Име

Имејл адреса *

Порука *

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце