понедељак, 21. март 2016.

Јован Дућић: ЉУБАВ

Из Стона на Пељешцу 

Стоји пуста црква без гласа и звона,

Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели,
А у напуштеној и немој капели
Сама плаче бледа жалосна мадона.

Кап за капљом клизи низа мрачне стене;

А кроз разнобојна окна једва доспе
Месец, да нечујно хладно сребро проспе
По ногама свете неутешне жене.

Ту се влажне сенке пружају и пузе;

Све воња на дуге молитве и сузе.
Мир је нем и леден. Сама бди мадона.

Тако неутешна твоја љубав. Она

Бди у души и сад, очајно, без циља:
А бледа јој рука и сад благосиља.

понедељак, 14. март 2016.

Мика Антић: МИТ О ПТИЦИ

VIII

Поклонио сам се ветру. Поклонио се тишини.
Мислим да сам разумео.
Читава ствар је, значи, у ватромету хитрине
којом се емитује и прима ум у повратку.
Зато се каже да досезање није ништа друго
до - препознавање сопствене поруке.
Зато се каже да је простор: искуство
којим нас је додирнуо сопствени додир
кад нам се вратио из будућности.
Можда ме је то сунце позлатило на заласку:
био сам чудно смирен, са риђим ореолом косе.
Био сам спреман за стварање.


среда, 09. март 2016.

Ђура Јакшић: КРОЗ ПОНОЋ

Кроз поноћ нему и густо грање 
Види се звезда тихо трептање, 
Чује се срца силно куцање; — 
О, лакше само кроз густо грање! 

Ту близу поток даљину пара, 
Ту се на цвећу цвеће одмара, 
Ту мене чека ашиковање; — 
О, лакше само кроз густо грање! 

Пашћу, умрећу, душа ми горе, 
Растопиће ме до беле зоре 
Кô груду снега врело сунчање; — 
О, лакше, лакше кроз густо грање! 

1861. 


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top