среда, 26. октобар 2016.

Милош Црњански | РОБОВИМА

Не убијајте псето ни вука.
Нећете скинути јарам с врата –
нема слободе,
док вам рука
милује децу, и сестру, и брата.

Не тражите по улицама мрачним,
риту и блуд, што црвени.
Ено вам рита на постељама брачним,
а срам у љубљеној жени.

Кад убијете сина свог
прснуће ланци, и пасти Бог.
Јер лаже вас најмилије,
јер срам је, што песме славе.
за чим вам суза лије
и боно клону главе!

У ноћи за чим тугујете,
што кујете у звезде,
што моле цркве свете,
и хоће војске, што језде.

Јер част везива руке,
и понос рађа јауке,
и срце тера преко мора
у шуму, где се глође кора.

Слава ће доћи,
кад вас поведу убице.
Кад реч вам буде крв, и
пламен.

Сунце ће вам обасјати лице,
кад види, да вас се змије не плаше,
но мајке ваше, мајке ваше.

Робови сте док имате сузе,
част ваша беше што слободу узе,
а вратит ће је мржња, грех, и
камен

среда, 19. октобар 2016.

Дамјан Павловић | ВИШИ ДУХ

Што се души у сну не да,
Фантазију што нам буди,
То на јави ум се труди,
Да разбере и сагледа.

Живља душа живље снива,

Живљи ум тек ту ликује
Кад нам хоће да толкује,
Што у себи тама скрива.

Чији дух нам озго сноси,

Што нам доле овде треба,
Што је духу кора хлеба:
Тај нек с' дичи и поноси!

петак, 14. октобар 2016.

Фјодој Тјутчев | НЕСАНИЦА

Једнолик одбој сата, знан:
Та мучна повест ноћи, завет!
Тај језик што је сваком стран
И јасан сваком, као савест!

Без туге – да л је ко од нас

Сред свемирскога слушао мука
Та јецања времена, мукла,
Пророчко-опроштајни глас?

Чини нам се: осиротели свет

Сустиго усуд; куд и не би!
У борби с природом целом, опет
Препуштени смо самима себи.

И живот наш ту, пред очима

Ко привид на крају земље лебди,
И с нашим веком и друзима
У сумрачној даљини бледи…

И ново неко, младо племе

Под сунцем управо стасава!
А ми, пак, друзи, И наше време
Већ смо под сметом заборава!

Покаткад само, обред жални

Док врши у поноћни час – 
Тај погребни глас метални
Оплакује, каткада, нас!

четвртак, 13. октобар 2016.

Борисав Симић | ЗРНО ДОБРОТЕ

Пало је зрно
на леђа сумрака
да буја
страсно.

Док његова љубав
буди тице јутра.

Моја песма у њему
кује нежност златне ноћи
да хода обалом крви сласно...

Већ ливадом дана
сунце жита
очи тражи.

Шума моје среће
код звезда је на стражи...

понедељак, 03. октобар 2016.

Сима Милутиновић Сарајлија | ТРУН И ПРАШКА СВОЈУ ВАЖНОСТ ИМА

Трун и прашка своју важност има,
Мрав и црвак своју судбу слави,
А ја, чоек, шта ћу и како ли?
Не знам данас ка не знадо' јуче,
Што л' ћу знати сутра и наксутра!

Сан ме крши, ал' заспат не могу,
Ни прилећи, то ли се стишати.

Смрт ме мори, ал' мријет ми не дâ,
А живот ми укор и тегота.

Нејма здравја, нејма ни болести,
Нејма мира, пак ни рата за ме —
Рат би само мир ми повратио!



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top