среда, 30. новембар 2016.

Александар Пушкин | ВОЛЕО САМ ВАС

Волео сам вас и, можда, љубав још
У мојој души није згасла сасвим,
Но, нек вас не брине неки тренут лош –
Ја не желим да вас растужим њим.

Волео сам вас тихо, безнадежно
Кад љубомора стидљивог ме сколи,
Волео сам вас искрено и нежно –
Нек Бог да и други тако да вас воли.


●С руског превео Анђелко Заблаћански

недеља, 13. новембар 2016.

Ирина Сабурова | * * *

Једноставно – до крајњих граница.
У сваку реч је стао цео том.
Живела. Волела. Певала и тужила ко птица.
Градила себи бродове и дом.

Да се опет врате, бродови ће зато отпловити само
(мада се враћати можда неће увек).
И умиреш зато да се будиш тамо.
И све је у томе: године су крхке исто ко и век.

Прскају атоми. Личе на силом раздвојене људе.
Ал’ и у самоћи некад мира има.
Па ако прихватиш све што мора да се збуде,
живећеш само с тихим радостима.


  • С руског превела Љубица Несторов

понедељак, 07. новембар 2016.

Танасије Младеновић | НОЋ ПРЕД ПОЛАЗАК

У тами ћути село моје драго,
ћути село моје и Србија ћути,
ћути моје благо,
љубави моје најлепши дар.
У срцима тиња, у мраку пламиња —
нове буне жар.

Шуште кукурузи. Нова жита зру.
Са брега, пропланка,
у ноћи овој,
у ноћи устанка,
јасен игра лишћем,
јасен ме поздравља шумећ тиху сету.
И прошлости мојој која ме оставља,
и животу бившем, и мом бившем свету,
не поклањам више
љубав топлу, сву.
Љубав моја одсад биће цвет у цвету —
људи који са мном пате, гину, мру.

Србија је љубав и љубав Србија,
која сунцу пружа руке своје беле;
њене шуме, поља,
храстови и јеле;
њене ноћи дивне и њен дивни дан;
чежња снажна, врела,
и њен врели сан.

Одлазим... И никад, никад неће више
тенкови ми туђи кроз тишину проћи
поља мојих плодних,
њива мојих родних —
Кроз тиђину дани ил тишину ноћи!
Као младо вино
као плахе кише,
као море кад се узгиба,
запени —
ноћас семе буне рађа се у мени:
Србија се неће умирити више.

5. јула 1941.


НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top