29. децембар 2017.

Марк Твен | ПИСМО ЗА ЛИВИ

За Ливи, на њен тридесети рођендан
ХАРТФОРД, 27. новембар 1875. године

Драга Ливи,
Шест година прошло је од мог првог великог успеха у животу када сам те добио, а тридесет година прође од када је Провиденс прославио срећни догађај твог доласка на свет. Сваки дан који проживимо заједно учвршћује моје уверење да нећемо никада пожелети да будемо раздвојени, нити да ћемо пожалити што смо се икада спојили. Дража си ми данас, дете моје, него што си то била прошле године када смо славили овај рођендан; тада си ми била дража него претходне године – постајала си све милија од прве те прославе, и не сумњам да ће се овакав драгоцени напредак наставити до краја.
Хајде да се радујемо прославама рођендана који ће тек доћи, са њиховим годинама и њиховом седом косом без страха и депресије, верујући и тврдећи да ће љубав коју осећамо једно према другом бити довољна да их благослови.
Тако, са великом љубављу према теби и нашој дечици, славим овај дан, нека ти донесе грациозност и достојанство угледне жене од три декаде!

Заувек твој,

С. Л. К.

28. децембар 2017.

Ирина Сабурова | МОЖДА

Можда у Конгу или у Аргентини
у маси људи зачућу тихи смех.
И сетићу се одмах: модрина неба вечерњег,
твоје лице – и снег, и снег, и снег...

Можда у Чилеу или у Парагвају
или у једном једином родном крају
- Зар ме не познајеш? – упитаће вољени глас.
А ја ћу одговорити: - Не, не познајем вас.

Па ипак – ма где то било на свету,
између свих и свег,
ја нећу заборавити наших улица ветар,
твоје лице – и снег, и снег, и снег...
С руског превела Љубица Несторов

27. децембар 2017.

Ђура Јакшић | НОЋ У ГОРЊАКУ

Као бедем тврди црна поноћ стоји,
Преко кога прећи пуст се живот боји.
Побожна обитељ светог манастира
Грешноме је телу давно нашла мира.
Онемеше стене што неме бејаху,
Умукнуше звери у дивијем страху.
Не миче се листак, шума не шумори,
Мрка поноћ прети мркој пустој гори...
Па и Млава пуста уздише потмуло,
Да се не би њено уздисање чуло.
Сама у свом страху природа се грози,
Страховите тајне нема поноћ носи...
Уздрма се кула, звоно се занија,
У цркви се чује молитвица тија,
Ужегу се саме погашене свеће —
Кроз немо двориште неки дух пролеће.
На челу се бледом, где је круна сјала,
Светитељска светлост дивно заблистала...
Тихим ходом прође кроз дворану стару,
Поклони се трипут светоме олтару,
Па ишчезне опет у поноћном мраку...
Тако царе Лазо доходи Горњаку.

1857.

26. децембар 2017.

Јохан Волфганг Гете | ДОБРОДОШЛИЦА И РАСТАНАК

На коња – срце бурно рече;
полетех скоро у исти трен.
Љуљашкаше већ земљу вече,
гором се плела ноћна сен.

Рамена храста – исполина
већ заогрну маглен скут,
из жбуња гледаше ме тмина
стотином очију уз пут.

Месец се мутни тужно њих'о
засевши на облачка хум,
махаше ветар крилом тихо,
стравичан слушах његов шум.

Ноћ чудовишта безброј створи,
ал' бодра радост савлада страх:
о, каквом ватром крв ми гори –
у срцу какав огањ плах?

Спазих те – и твој поглед мио
озари сваки дамар мој;
свим срцем својим твој сам био,
сваким сам дахом био твој.

Пролећни румен ћув је лако
обавијао тебе сву,
та нежност за ме – Боже, како,
чиме заслужих срећу ту?

Али вај – младо сунце сину,
растанак срце стеже тад:
у пољупцу ти пих милину,
у оку твоме читах јад!

Ја пођох сузан, болом скољен,
пратио ме поглед твој:
но ипак, срећа је бити вољен,
и срећа волети, о Боже мој!

24. децембар 2017.

ИНДИЈСКА НАРОДНА ПРИЧА


Некада давно сва људска бића била су богови, али су тако злоупотребили то своје божанство да је врховни бог Брама одлучио да им га одузме и сакрије га тамо где га никад неће наћи. Али, питање је било где сакрити њихово божанство. Зато је Брама сазвао савет богова да би му они помогли да одлучи. 
- Хајде да га закопамо дубоко у земљу – рекоше богови. 
Брама одговори:
- Не, то не ваља јер људи ће копати земљу и наћи ће га. 
Онда богови предложише:
- Да га потопимо у најдубљи океан?
Брама се није сложио:
- Не, ни тамо  – јер ће они научити да зароне у океан и наћи ће га.
Богови ће на то:
- А да га однесемо на врх највише планине и тамо сакријемо.
Али, Брама је и овога пута одговорио: 
- Не, ни то није добро, јер ће се временом попети на сваку планину и опет ће преузети своје божанство.
Онда богови одусташе и рекоше: 
- Не знамо где да га сакријемо пошто, изгледа ни на земљи ни у мору нема места до ког људска бића неће стићи.
Брама је дуго размишљао, а онда је рекао:
- Ево шта ћемо. Сакрићемо њихово божанство у најдубљи дeо њиховог сопственог бића јер људи се никад неће сетити да га ту траже.
Сви су се богови сложили да је то савршено скровиште, те тако учинише. И од тог времена људи су прошли земљу уздуж и попреко, копали, ронили, пели се и истраживали тражећи нешто што је већ било у њима.

23. децембар 2017.

Димитрије Митриновић | ЈЕДАН ПЛАЧ


Звијезде дршћић сјају издалека,
Са сребрнога неба плаво вече
Тајанством шуми и стално, тихо тече
А мјесечина сјетом дрхти мека.

Утонуло је у мирис све… Из таме
Невидљиво ме нешто зове, гласом,
И заноси ме тугом, к'о таласом,
Док страхом зија студен бескрај на ме.

Тад о мјесец ми запеше поглед…
Свуд ледена прошлост! Смрт, хладно стијење
Над страшним гробом сав што живот крије.

Задрхта срце, душа ми се следи:
– Још само љубав усамљена бдије,
Плаче и љуби умрло камење.

1906.

22. децембар 2017.

Оноре де Балзак | ГРОФИЦИ ЕВЕЛИНИ ХАЊСКОЈ


Душа моја лети према вама, заједно са овим папирима. Говорим им попут безумника, на хиљаде ствари. Попут лудака мислим да она иду ка вама да би вам поновила моје речи. За мене је немогуће да појмим да ће ти папири, које сам пресавио, за једанаест дана бити у вашим рукама, а ја овде остајем...
О, да, звездице моја, далека и блиска, рачунај на мене као на себе што рачунаш. Ни ја, ни моја приврженост нећемо вас изневерити ништа више него што ће живот изневерити ваше тело. У мојим годинама, човек верује, драга моја сродна душо, у оно што говори о животу. И верујте ми, за мене нема другог живота до вашег. Мој задатак је извршен. Ако вас, ипак, задеси каква несрећа, поћи ћу у неки мрачни угао да се ту завучем и останем непримећен људима, а ни ја да не видим никог више на овом свету. Allez, ово нису празне речи. Ако је за жену срећа да зна да је неком једина у срцу, сама, да га испуњава неописиво и једино она, сигурна да у уму мушкарца сија попут најсјајнијег светла, сигурна да је његова крв, да покреће сваки откуцај његовог срца, да живи у његовим мислима као супстанца за себе, и сигурна да ће тако бити заувек, и након тога. Eh bien, драга владарко моје душе, можете се назвати срећном и то срећном senza brama, зато што ћу ја бити ту за вас све до смрти. Човек може да се засити обичним, овоземаљским стварима, али божанским никад, а само ово писмо може да вам објасни шта сте ви за мене.

21. децембар 2017.

Милан Ракић | ЈЕФИМИЈА


Јефимија, ћерка господара Драме,
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар Манастиру.

Покрај ње се крве народи и гуше,
Пропадају царства, свет васколик цвили;
Она, вечно сама, на злату и свили,
Везе страшне боле отмене јој душе.

Векови су прошли, и заборав пада;
А још народ овај, као некад, грца;
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада.

И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!

И осећам тада да, к'о некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над племеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче...

20. децембар 2017.

Милорад Павић | ЉУБАВ КОЈА ЈЕ СВАКОГА ЈУТРА ГОДИНУ ДАНА СТАРИЈА


Наравно, Минотај има право. Наш разговор у трпезарији јесте био Шекспир. "Макбет", први чин, сцена седма.
Ја сада покушавам да испод оног свог осмеха који уједа, спроведем над Минотајем поступак који би се условно могао назвати лечење. Лечење наше оболеле љубави, која је свакога јутра годину дана старија. Како се љубави не лече по болницама и хируршким дворанама, поготово не у рату, обратила сам се врачима.
Неке начине лечења већ сам окушала и одбацила као неделотворне. Упркос свим мојим напорима Минотај ме више не познаје и заборавио је чак и моје име. Мисли да сам му слушкиња, сестра или нешто тако. Више не чује шта му говорим. Под бомбама на мене њему се више не диже. А ни на неку другу жену. Ко је проденуо свој живот кроз срце као конац кроз иглене уши, разумеће зашто ја чиним све могуће да Минотаја вратим себи. Ко није протнуо свој живот кроз срце као кроз иглене уши, неће разумети.
Начин који сада примењујем, једва да сам могла замислити када сам почела да га видам. То више и не личи на лечење у уобичајеном значењу речи. То је спор и мукотрпан посао. Циљ оне вежбе са Шекспиром био је да се Минотај бар током те вежбе измести из своје мржње на будућност и пребаци у било које друго време и место, у овом случају Макбетово. То би био први корак на путу његовог повратка натраг ка мени. Корак од мржње ка љубави.
Али ствари нису кренуле глатко. Пре неки дан коначно се показало да кура са Шекспиром није довољна. На јави више нисам могла да утичем на њега. Ближа сам му док спава, него док је будан. Није ни чудо. На јави Минотај је почео да прати из сата у сат ратна збивања. Ујутру је куповао новине - "Политику", "Блиц" и "Данас" па је упоређивао њихове извештаје о бомбардовању. Увече је на телевизији хватао наизменично BBC, Студио Б, хрватске канале, CNN или БК. Ноћу је пратио радио вести Студија Б и вести које су се могле добити преко електронске поште, у касне сате радио Црне Горе или сајтове War against Yugoslavia INET и CNN на интернету. Био је ван себе слажући даноноћно коцкице. Спавао је са бубом транзистора у уху. Умео је тачно напамет да каже шта је, где и када порушено од мостова до села. Нисам више знала како да га ишчупам из тог двоструког рата, рата који је буктао око нас и рата који се као у разбијеном огледалу понављао у њему. Бојао се пожара у суседству који би захватио и нас, или још више отровних облака који су се дизали изнад разорених постројења у Панчеву, или еколошке катастрофе ако Нато бомбардује Барич.
Морала сам да пређем на додатни поступак који мој врач зове "лечење сновима".
У сну нико нема име. Зовни уснулог туђим именом, ако је мушко можеш и женским, пробудиће га твој глас, а не његово име. Зато велики уплив на сањача имају речи које му се казују пошто је заспао и изгубио име, дакле, речи убачене право у сан. У зависности од тога шта му се шапуће или чита док спава, његовe мисли се мењају. У томе је лежала могућност да се Минотај промени бар док је ван јаве. Тако сам почела сваке друге вечери, чим заспи, да расклапам неку књигу и да му читам. Тихо, скоро на ухо, пазећи да га не пробудим, читала сам му по једну страницу. Као лама што чита над умирућим своју књигу, седим увече ја над уснулим Минотајем и читам наглас нашој љубави која умире. А напољу над нама шиште ракете. Кад их погоди противавионска артиљерија, чује се као да се у небу цепа огромни метални рупичасти саг. Ако ударе близу, Минотај се буди и моја вежба је пропала. Ако не, надам се да му је у уху нешто остало. Кап људске речи, уместо кап нечије смрти. Морала сам да натрапам на текст који ће неким мени незнаним стицајем околности оживети и покренути у Минотају нашу уморну љубав, његов успавани љубавни нагон. То је била игра на срећу. Укратко, препоручено ми је да му читам приче о чувеним паровима. Не само љубавним.
Читала сам, дакле, док су падале бомбе на Београд, на Земун, Нови Сад, на Сомбор, Ниш, на Косово, Приштину, на Црну Гору...Читала сам надохват руке препуштајући случају да нам помогне, легенде о Путифару и његовој жени, о Абелару и Хелоизи, о Давиду и Голијату, о Гогену и Ван Гогу, о Гетеу и Хелдерлину, о Вуку и Мини Караџић, његовој кћери, о косовском кнезу Лазару и царици Милици, о Тесли и његовој мачки. Читала сам Кавафија, Златоустог, Кортасара, Јована Дамаскина, Калвина, Достојевског, или светог Ћирила. Читала сам на српском, на енглеском, грчком или руском. Језик у ствари није био важан. У сну човек разуме све језике, сан је предјезичка институција. Тако је то трајало око две седмице. У међувремену оборени су мостови у Новом Саду на Дунаву и разорена зграда некадашњег Централног комитета на ушћу Саве. Минотај је чуо пророчанство да ће у Београду бити најтеже између два снега и стално је пратио временска предвиђања у нади да ће се пролеће окренути (као што је било априла 1941) и да ће опет пасти снег. Али, сијало је сунце. На мој очај он и даље није показивао знаке заинтересованости за мене ни на јави ни у сну. Под трбухом му је бујао огроман жбун косе тако да је мокрио као кроз траву, али штива у њему нису покренула никакав љубавни прохтев. Јер и у случају умирања љубави, исто је као и у случају смрти човека - умрли одлучује хоће ли слушати ламу који му чита књигу, или не.
Високо над нама јавља се још једна, нова, досада неупотребљена ноћ, девичански чиста, мирисава и пуна Натових болида и древних звезда које први пут светлуцају као људске мисли у овом новом мраку. Тамо је негде међу њима и Минотајева мисао. Како је открити невидљиву? Како је вратити мени? Пред нашим очима с друге стране реке велика кугла светлости бешумно слеће на земљу, а за њом долази громогласна експлозија из које израста велико дрво дима. Оно се брзо и наочиглед грана и расте ка небу кроз ноћ.


19. децембар 2017.

Аjaтен Мутлу | ИЗГУБИСМО СЕ У НАМА САМИМА


разговарале смо
иза камина
самоћа и ја
оставиле смо гласове на стољњаку
и одшетале

плави месец је такође шетао са нама
мачка боје лешника гледа заслепљено
треперећа црвена светла
стајала је и гледала у сенке
испреплетаних духова
што падоше у воде Боскаде
као усамљени лав
протежући се неко време

човек је седео сам
жена је седела сама
били смо нас двоје
ти са  мном
ја с тобом рука у руци
побегли смо из претрпане скупине самоћа
и придружили се усамљеној скупини

прво смо читали тугу једно у другом
онда смо сели на мокру траву
ти си говорио остајући тих
ја остављала тишину да говори

док су бродови у Боскада луци чекали
на људе
светла су се угасила
мачка је отишла
остављајући нас двоје на мокрој трави
на месту у времену
тебе и мене...

  • Превела Наташа Бајић


18. децембар 2017.

Антон Павлович Чехов | ЧОВЕК

Висок, витак и смеђокос младић, који још није проживео доста тога, у црном фраку и са снежнобелом краватом, стајао је на вратима и, не без туге, посматрао салу, испуњену заслепљујућом светлошћу и паровима који играју валцер.
„Тешко је и досадно бити човек“ – мислио је он. „Човек – то је роб не само страсти, него и својих ближњих. Да, роб! Ја сам роб те шарене, веселе гомиле, која ми узвраћа тиме што ме не примећује. Њена воља, њени ниски прохтеви оковали су ми руке и ноге, као што удав својим погледом заледи кунића. Не бојим се рада, вољан сам да служим, али мука ми је да будем слуга. И уопште, зашто сам ја овде? Чему служим? Стално та врева, цвеће и шампањац, која ме обара с ногу, даме и њихови ледени... несносно!! Не, ужасан си, ти усуде људски! О како ћу бити срећан кад више не будем човек!“
Не знам шта би још домислио млади песимист да му није пришла девојка упадљиве лепоте. Лице младе лепотице руменело се и одисало одлучношћу. Прешла је рукавицом преко свог алабастерског лица и рекла гласом који је звучао као песма:
„Човече, дајте ми воде!“
Човеково лице попримило је израз поштовања, он се пренуо и побегао.

15. децембар 2017.

Ђура Јакшић | ПОЗДРАВ


Ој, Козаче, ратни сине!...
Сред грмљаве и звекета,
Усред наше бојне муке,
Слушао сам танке звуке,
Пуне бола, пуне сете,
Кô да слушам старе бајке
Твоје гласне балалајке.

Гледô сам те, пун милине,
Како јездиш, како летиш
И крвавом шашком претиш;
Па још кад се, Козак, сетиш
Твоје лепе Украјине,
У оку ти пламен сине,
Полегô би танку змију,
Мегданџију бедевију,
Преко поља да се вине...
Али где је земља лепа?
Где је степа?...

Ој, Козаче, бојни брате,
Познајем ти тешку муку
И по песми и по звуку,
По узвику и јауку,
Што задршће са усана
Као жеља усијана...
Певаш песме, тужне, миле,
Од љубави и мегдана,
Па се сећаш страшне силе
И страшнијих јоште дана;
Та бојева давних, стари’,
Са Татари и Маџари,
И козачкој новој слави,
На Тимоку и Морави.
Како сте се онде били,
Како сте се крвавили:
Против сто си сам ишао,
На хиљаду јуришао;
Зуји куршум и кумбара,
Грме горе и долине,
А Козаку душа стара
Од силине и милине —
Дирнут ханџар из корице.
Или листак из горице,
Кад се вихор игра њима —
Затрепери у прсима.

Па, Козаче, брате мили,
Кад отидеш твоме крају,
Козачкоме завичају,
И затресеш балалајку,
Поздрави нам стару мајку —
Украјину...

1876.

13. децембар 2017.

Мирко Королија | МЕНАДА

Са дивљим, бледим ружама у коси
Дугој и прашној, врела, полунага,
Вришти и игра; крши јој се снага,
И уски сандал клизи с ногу боси'.

Лозовим лишћем тирс овијен носи
И кротал тресе; и њедра јој драга
Залило вино, и пламена влага
Очи и лице ужарено роси.

Страшћу и слашћу миришу јој уста;
Опија, пали њена пјесма пуста.
Гомиле јуре, худе, пјане, плахе,

Помамно за њом, и улице звоне
Од пјесме, цике, и од страсти боне...
Ах, - euhoe, Bacche, Bacche, Bacche!

11. децембар 2017.

Велимир Рајић | ОТАЏБИНИ

Крв рођена ме свег сажиже врела;
У сузама се покајничким купам;
Са светим страхом, погружена чела,
Пред жртвених Ти грешном ногом ступам.

Јест, ја сам силно грешан према Теби,
Ја нисам иш'о путем Твојим светим;
Ја сам се само старао о себи,
А никад Тебе Мајке да се сетим!

Досад сам био себичан и ружан:
За своје боле ја сам само знао,
Без осећања да сам Теби дужан,
И да Ти ништа, ништа нисам дао!

Ал' данас љуту ја осећам грижу
До саме сржи сваке своје кости,
И плачем: сузе једна другу стижу;
И грцам: „Мајко, молим те, опрости!

„Крв моја српска жеже ме и пали!
У грлу глас ми трепери и грца!
К'о врело гвожђе душа ми се кали
У огњу крви, и сузи што врца!

„И ево Ти се тешком клетвом кунем;
Звезданим плавим небом нада собом,
И земљом, где ћу мртав сам да трунем,
Животом својим земаљским, и гробом,

„Животом вечним - и распетим Богом
Да нећу више грешит' се о Тебе:
По твом ћу путу ићи чврстом ногом,
Заборавити на самога себе!“

10. децембар 2017.

Данило Николић | МЕЛИХАТ ИЗ ГЛОГ

То ти си, Роза? Мене познаш? Мелихат, из Глог.
Чекаш трактору? Чекаш, знааам како осећаш ти. Мука, мука, мој Роза. Увек, за човек, то. Мука. Идеш, бегаш, а ја? Мој сестра, овај Мелихат не знам за мир од смрт твог брата Станко. И сада могу ти све да кажем. Смем. Стара сам и ја, потпуно. Сад има да знаш: не убило њега мој муж, не. Убил мој отац, Роза, са пушка. Само једанпут – дум, и готово. Видела баш ја. Тамо, код водопад од Бело Дрим. И тамо ви нашли њега, мој Станко.
А што волела ја твој брат, бог зна. Само знао Бог, и нико више. Мој човек знао не, ич! Само питао: са ког си била мене пре? Само то. Увек. И мене удара. Ко бијо? И удара, удара. После ме отера. У моја кућа, код отац мој. А отац да носи то не може. Срамота, говори. И убија, са пушка.
По наш језик знам боље да ти казујем, али мало разумеш. А ја разуме тебе. Мене твој брат казао, учио. А то било пре муж што је волела Станко.
Овако. Пошла ја дол, из кућу, у башту и бостан. Баш уз реку, уз Бело Дрим. А вруће, сунце, ватра. А ја била млад, осамнаест год, па мислила да купам себе. И скинем све. Шалваре и блуза. И брзо у вода. Хук, до грло, до овде. Само што квасила коса, чујем корак. Иде неки. Радим шта? Ух! Сакупим себе под грану од врба. Али мене види тај. И стао. Макне главу, неће да гледа. Само каже...Твој брат знао добро шиптарски. Казао: ми опрости, ја случајно, тражим пеш, риба. И окрене себе, оде. Ја видела одмах да то буде поштен Срб, добар човек. Он казао: ти краљиц од лепота. И ја мислила добро је, све прошло, нико од гор, од моја кућа, не види то. Па изашла из вода, ставила шалваре и блуза на себе. И гледала мало. Тај човек, далек, баш ловила пеш, пастрмк. Срб, баш висок, леп. Срце, овде, удара. Само ти, Роза, како жена, знаш како удара, кад млад си.
И ништа. После дан три, са прозор од моја кућа, са брег, видим онај исти човек тамо. Код наша башта и бостан. Са дугачак прут, уз вода, забаца, лови пастрмк. И ништа. Само то, волим да гледам са пенџер, из даљ. И опет, после дана пет, ватра од сунце, идем дол. У башта, код Бело Дрим. Нема нико, на траву спустим себе мало. И опет имам уво да иде неки. И хоћу да дође баш онај Срб. И он дође. И будем луд. И бацим на њега велико паприко, бабура.
Он поглед са страх. Али мене види не. Ја опет бацам, велико краставац. Он одмах пада дол, види мене, смејем. Смеје на мене и он. Пада дол, иде на колено и рука. Ти знаш, Роза, како иде загар кад осети препелица. Тако и твој брат. Има мирис за птица. Дође до мене, све зуби у смех, кроз уста, и тај зуби ставља мени овде, у грло. И ја њега јела. Луд, баш луд била, моја Роз. Јер ти, старица, имала најлепо брат на свет. Много волела њега ја. И он волела мене. Казао он теби то? Не?! Свака недеља, цело лет, дошао. За једна недеља дана два. И волели смо. До крај, све! Ако. Хтела тако. И била краљиц. Ако што ме муж удара. И отера. После мене пита моја баба. Шта било, зашто мене отера муж. Ја казала:
"Куни се, Нона, да кажеш ником нећеш?" И она куне за себе.
И ја говорим:
"Нона, ја воли један од друга вера, један Срб."
Она мене гледа, гледа, па узме моја глава у њена рука. И потих говорила:
"Куни се ти, Мелихат, да казала ником не будеш, што теби ја казала сад?"
И ја дала бесу. Кунем да ћутим. Тада моја Нона говори нешто опасно, говори:
"Отац од мој отац био Срб. Тамо, у Дрениц. Али узела другу веру, Алах. Ти имаш још тај крв, Мелих, и Срб волиш за то." Ја то не волела. Ја плакала за то. А волела још твој брат. И чекала. Он дође. Свака недеља на дан један, на дан два. И после дошла мука. Више него што ти чекаш трактору да бегаш. Зорт, пашазот.
То било овако, моја Роза.
Овако:
Из трава, преко глава од Станко, ја видела мој отац трчала од горе. Видела нас у трава. И ја бацила твој брат са себе, и викала, викала. Да отац мисли то од сила. Станко бегао. Отац, са секира у рука, питао:
"Познаш тај?"
"Не."
"Срб?"
"Срб."
"Ако видиш, познаш њега?"
"Познам."
И плакала. Знала да твој брат више не дође. Се боји. Дан после отац иде на сточни пазар. Ја идем до Бело Дрим. Нађем онај прут што Станко лови пеш, и кријем, пушћам низ вода; река носи то. Опет отац иде на пијац и води мене. Са зар на моје лице, са фереџа. И говори: идеш, гледаш и познаш онај. И мени после кажеш – тај била. Гледам по улица, по сточна пијац, свуд, али нема Станко, нико не познам. Опет субота, опет иде са мене мој отац, и опет тражи да познам онај човек. Код трошарина, видим, стоји твој брат, мој Станко. Ух, моја Роза. Испод зар мене киша на очи.
Отац питао:
"Познаш онај код трошарин?"
"Не познам, Баб."
"Ти плакала?"
"Не можем овако више, Баб. Пусти мене!"
Муж онај, Роза, био човек добра. Ја тај човек не волела. И мене удара. Ја не плакала. Отац добар исто човек. Имао жао за мене и после месец један казао:
"Имаш слобод да идеш само до башта."
Ја не ишла. Само са пенџер од горе гледала. И после месец један видела Станко. Иде уз река, Бело Дрим, са она стране. Не ловила пеш, гледала у наша кућа. Ја, мој Роза, не може више. Не ишла у башта, дол, код вода. Ич, не. Ишла од гор, кад отац мој ишла у субота на пазар. Ишла до водопад и мене Станко види. И дође по вода са одело. Гази, а смеје на мене. И руке овако, да хвата мене. И тад пушка пуцала. И мој Станко пала у река. Све вода црвен. И ја бегала, бегала... Отац мене нађе у шума код Рожај, већ ноћ.
Казала:
"Баб, ја волела тај човек. Он волела мене. Што убила тај Срб? Волела мене као краљиц. Ја више не волела Алах. Ни тај Крист. Они не дала да сам краљиц за тај што ти чинила мртво са пушка."
Баш говорила ја тако.
А он мене са дрво од пушка у ребро.
"Шук!"
Казала и опет ударала.
Хтела да убије, али Нона њега куне. И тера.

08. децембар 2017.

Момо Капор | КЊИГА


Како се човек уопште одлучује на писање књиге? Можда се то дешава тек кад, после много година читања, ту књигу, још ненаписану, не пронађе ни у једној књижари, ни у једној библиотеци, а жарко жели да је прочита. Понекад нам је жао што смо већ прочитали све лепе књиге које волимо. Зашто Чехов није написао још стотинак својих дивних прича? Зашто се Хемингвеј убио пре него што је написао, можда, најважнију књигу, о томе шта му се догодило да најзад потражи тај последњи излаз? Неки романи подсећају на наш сопствени живот. Многи јунаци веома личе на нас саме. Али, после читања, на врху језика ипак остане неизговорена најважнија од свих прича – наша сопствена! Тада седамо за сто и почињемо да пишемо, после безброј томова сабраних дела славних мртваца, пишемо као да је то први роман на свету – најважнији и једини!  
Пред нама су дуги часови осамљености, дани ћутње, непрегледна пространства беле хартије и свет у магли; предели који очекују да буду уобличени, личности које стрпљиво чекају да их оживимо … Некада давно изговорене речи, расуте у времену, роје нам се око лампе. Седимо и на завршетку велике историјске књижевности, а на почетку наше сопствене – безначајне, пишемо књигу коју бисмо волели да имамо у руци у неком малом провинцијском градићу, у време предугих киша и блата на друму.
Сами смо против свих. 


07. децембар 2017.

Јаков Шантић | ЛАКУ НОЋ

Нек те мирис љубичица
Блаженијем кријепи сном;
Нек славуји химне поју
Божанственом чару твом.

Нек те златне звијезде штите
И мјесеца блиједи сјај.
Нек доносе херувиме
Твоме сну у загрљај!

А ја шта ћу, но с немиром
Чекат' кад ће ноћца проћж,
Да у вече, сјутра, опет
Теби речем: “Лаку ноћ!”

Херцег-Нови, 1901.

02. децембар 2017.

Мома Димић | ЖИВЕТИ ИСПОНОВА

Тешко је живети кажеш
А замисли како би било
Испонова до најситнијег бода
Проживети оно
Што једном беше
Што си већ разгртао рукама својим
Слутећи да ће то стећи исти баш онај кров
И нешто дима у провидљивом бескрају ваздуха
Морао би створити и све те
Што су из потајице у тебе пиљили
Не дојављујући ти се дахом својим
Нити си се ти досећао како међу њих да банеш
Нити су ти тог часа били потребни
Замисли да се јаве телефоном
Сви они који су некада живели
С осмехом својим ко кликер округлим
Па још мноштво живине с плота да прхне
Ко онда обузето својим бесмисленим квоцањем
Колико би се цветова морало да отвори
Сећајући те на оне ретке падобране
Чије ваздушасте куполе до непостојања
Надоле вуку трупла налик на корење мртваца
О та ваздашња коцка ваздуха међу нама
Уз њене бридове думбарају нам срца
Унапред уназад
Бушећи насумце пролазе такозване капије времена
Ко беле тачкице на коцкама коцкарским
Ил оне за не љути се човече
Тешко је живети изјутра
Тешко на поледици ноћи
Док стих још не бруси земљу
Тим својим тоцилом сунчаним
Сви привидно мртви привидно спавајући
Човек је ипак здружен с тима
Што посао свој обавише на земљи
Небо још освајајући степеник
По степеник

15. новембар 2017.

Џорџ Гордон Бајрон | ПИСМО ГРОФИЦИ ГВИЧОЛИ

За грофицу Гвичоли,
25. августа 1819. године
  
Најдража моја Тереза,
Прочитао сам ову књигу у вашој башти. Љубави моја, нисте били ту, јер иначе не бих могао да је прочитам. То је ваша омиљена књига, а писац је био мој најдражи пријатељ. Ви нећете разумети те енглеске речи, ни други их неће разумети, а то је разлог због којег их нисам ишкрабао на италијанском. Али препознаћете рукопис човека који вас страсно воли, и погодићете да је, над књигом која је ваша, он могао једино да мисли о љубави.
У тој речи, лепој на свим језицима, али најлепшој на вашем – amor mio – налази се моје битисање овде и у даљем животу, са којом сврхом – то ћете ви одредити. Моја судбина остаје са вама, а ви сте жена, седамнаеста вам је година и две како сте из манастира изашли. Волео бих да сте тамо остали, свим срцем, или барем да вас никад нисам упознао већ удату. Али сада је прекасно за све, волим вас и ви волите мене (барем ми тако рекосте, као да заиста и јесте тако), што ми је, на крају крајева, велика и последња утеха шта год да се деси.
Ја за вас осећам више од љубави, и не могу престати да вас волим. Помислите на мене, понекад, док нас Алпи и океан раздвајају, али нас никад неће раздвојити, уколико ви тако не желите.
                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Бајрон

* Грофица Гвичоли је била удата за много старијег мушкарца, а Бајрон ју је упознао у Венецији 1819. године. Ово писмо је написао на празном листу романа који му је она позајмила.

10. новембар 2017.

Вељко Петровић | ВИДОВИТИ

Не могоше га у платно ни повит
а неутешног сумора сен сива
неотворене очи му целива:
- Он зајеца, и постаде видовит.

И сад преко свих вода, стена, гора,
кроз завесе бедеме и мандала,
он види сваку сузу кад је пала,
јасно, ко ноћу капљу метеора.

Он види сузе и неисплакане,
из сувог ока што на душу кану,
где скамењене прокрваве рану,
и стално бриде, ко оловно тане;

и срца сва, што сама себе једу,
ко задњи живи после општег слома,
која у себи носе огањ грома,
а ту, без искре, мрзну се у леду;

сва, што се грче у глухоме миру,
кроз рите, оклоп, и кроз злато тока,
кроз звекет лажни осмехових шљока,
он види бистро, ко шљунак у виру.

И ноћ кад седа као мукла сова
с крилима меким поврх куле бодре,
он види мору где у ложе продре,
и бесаницу, и лептире снова.

И види како један облак расте:
- уздаси, чежње изнад црног града,
а јато мисли, илузија, нада,
свуд мртво пада ко по снегу ласте.

... И свуда сузе капају без мере,
ко вечна јесен о прозор му туку,
и свуда, куд он пружи своју руку,
крваво воће, болна срца бере.

25. октобар 2017.

Милан Кујунџић Абердар | ТЕШКУ НОЋ

Још отворен стоји прозор мали,
Видећу је... чежња ми се пали,
Чисто леће корак неједнак!
Хеј, месече, та ман' се облака,
Или боље, нека мрака, мрака —
На прозору чујеш шапут лак?

Срце стане, куца, куца, стане.
Шта л' то миче, па опет омане?
Глас мој тепа тихо "лаку ноћ!"
Ветар пирне... та беше ли тамо?
Завеса се опет љуљне само.
Шапље л' одзив? Шапље: тешку ноћ!

22. октобар 2017.

Милан Ракић | СИЛНО ЗАДОВОЉСТВО

Ја имам часове дугог очајања,
Безнадежне туге, обмана, и јада;
Ја имам часове када се слатко сања
И пожудно жели и блажено страда.

Ја имам часове чедне, кротке, смерне,
Кад чистотом трепте мисли моје младе,
И у мојој души побожне и верне,
Зашуморе химне, похвале и наде.

Јест, душа је моја ко кутије старе,
Што у светом храму на довратку стоје,
Где пролазник сваки спушта скромне даре
За смирене свеце и за ближње своје.

Поколење свако, велику ил̓ малу,
Спустило је у њу милостињу коју,
Љубав или мржњу, погрду ил̓ хвалу,
Осмех или отров и жаоку своју.

Сад кроз жиле моје струје крви разне,
Ја ропћем и певам, ја кунем и славим,
И корачам смело, без страха од казне,
Кривудавом стазом и путима правим!

Очајање, туга, беда? Празне речи!
Кад на земљи више нема моћи те
Да у мојој души помути ил̓ спречи
Силно задовољство, осећати све!

10. октобар 2017.

Душан Ковачевић | ЗЛО

Већ пола века
Испред Дома револуције
Долази народ
Доведен Аутобусима
Тракторима
Табанима и трамвајима без шина
Да слуша говор
Истог Говорника
Који виче исту причу
Већ пола века
„Наши проблеми су велики
Озбиљни и светски!
То нису проблеми за свакога!
То су проблеми
Достојни само нас!
И тако даље!
Нисмо ваљда очекивали
Да се боримо за велике ствари
И да имамо мале проблеме!
Ко није способан да умре
Није способан ни да живи!
И тако даље!
Борићемо се
До последњег човека
За будућност наше деце!
Доказаћемо свима једног дана
Да смо оно што данас нисмо!
И тако даље!
Један пријатељ ме је неки дан
У пролазу упитао
Шта ће бити ако не победимо
Ако заувек нестанемо?
Ништа, рекао сам ја,
Ако не победимо
То значи да се цео свет
Определио за Зло!
И тако даље!
А ако се деси да на планети победи Зло
Онда и не треба да нас има!
Нека нас нема!
Нека живи Зло!“
Један од агитатора повика
„Нека живи Зло!“
А народ прихвати
„Нека живи Зло!“
И разиђе се аутобусима
Тракторима
Табанима и трамвајима без шина

21. септембар 2017.

Јованка Хрваћанин | НЕВИЂЕНОМ

Ми се никада ни видјели нисмо,
Спајала су нас само црна слова
И црни дани у дугоме низу;
Незнан и далек на уклетом броду
Што оштрим кљуном не сијече воду,
Ти си ми ипак био тако близу.

И моја младост, заробљена птица,
Радовала се ко сунчаном зраку
Теби незнаном, испод црног крова;
Био си радост једне душе младе,
Плашљива радост што још нема наде,
И златна прича измеђ црних слова.

19. септембар 2017.

Јован Дучић | AVE SERBIA

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала —
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

09. септембар 2017.

Робер Деснос | У НОЋИ

Увући ћу се у твоју сенку
Скривен у ноћи.
Пратити твој ход,
Твоју сен на прозору.
Та сенка у окну си ти, није друга, ти си.
Не отварај прозор иза чијих завеса се крећеш –
Затвори очи.

Хтео бих затворити их уснама својим,
Али се прозор отвара – и ветар,
Ветар чудно њише пламен
И завесу,
Увија своје бекство својим огртачем.
Прозор се отвара то ниси ти –
Знао сам.
Превод Ђорђе Јовановић

25. август 2017.

Милета Јакшић | ПЕСНИК И ПЕСМА

Не копкај силом пером по срцу!
Нема ли цвета, није му време
Храни заметак брижно у груд'ма
Кô добра земља пшенично семе.

Ако је твој Бог хтео да будеш
Земаљски цветник рајских цветова,
Унео ти је небеску прегршт
У врело срце пре свих векова!

Треба л' да рађаш, зашто се бринеш?
Он ће послати Духа с далека,
Да цвет потера... Травка не ниче
У зимње време, већ сунце чека.

Па кад врх тебе Геније слети,
И златним крилом крај тебе дуне,
И положи ти чаробну руку
На пуно срце и груди пуне

Пупа ће пући!...

Не копкај, чекај! Немирно дете
У пупи цветне лиске размеће:
Па ено цветак у врту куња
Лептир га неће, - Пчела га неће!


21. август 2017.

Јелена Балшић | ОТПИСАНИЈЕ БОГОЉУБНО


Да зна твоја светиња,
откако удостојих се с Богом познати те,
порадовах се весељем духовним.

Но замало и кратко би нам виђење,
да би ко рекао у зрцалу образ угледасмо,
или у неки сан танак да сам била снесена.

И због брзине не получи моја бедност
оно што сам желела.
Но ипак оно што тада слушасмо од твојега преподобија
речи духовне и оно што узмогосмо постигнути,
и одсред моје душе љубазно и свесрдно,
а шта више и најверније примисмо.

И тим божанственим речима,
које слушасмо у тадашње време,
крмањење духовно имасмо и до данас.
И слушах твоје душе богољубну нарав,
и нетелесно анђеоско пребивање.

И оно од нас коначно удаљење.
И веома твоје видети зажелех преподобије.
И твојих медоточних насладити се речи.


19. август 2017.

Никола Шоп | НЕВИНОСТ

Дању је будно скрива обично одијело.
Оно се тако скромно до кољена шири.
Људи јој виде само лице бијело
И руку, што чедно из рукава вири.

Ноћу, кад са ње пане хаљина свјетлоплава
И спусти се низ врата малог стана,
Невиност јој се кроз бијело оцртава.
И постеља буде од ње обасјана.

У сну, кад са ње склизи покривач бјеличасти.
Трну се звијезде да сакрију чари њеног лика.
Тад јој се око постеље надвирују сабласти.
То су грјешне жеље ноћних пролазника.

Међу њима се сија само једна сјена:
Немирна моја душа, тужна луталица.
Она нечујно долети до кревета њена.
И тихо је покрије, спуштених трепавица.

Писци на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антон Павлович Чехов Антун Бранко Шимић Артур Рембо Аjaтен Мутлу Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Бора Станковић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Марковић Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Данило Николић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Ковачевић Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јарослав Врхлицки Јелена Балшић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Јохан Волфганг Гете Карл Сандберг Константин Симонов Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Љубомир Симовић Марина Цветајева Марк Твен Мика Антић Микеланђело Буонароти Миклош Радноти Милан Кујунџић Абердар Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Павић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирко Королија Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момо Капор Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Олга Бергољц Олга Веригина | Оноре де Балзак Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Сродни садржаји