15. новембар 2017.

Џорџ Гордон Бајрон | ПИСМО ГРОФИЦИ ГВИЧОЛИ

За грофицу Гвичоли,
25. августа 1819. године
  
Најдража моја Тереза,
Прочитао сам ову књигу у вашој башти. Љубави моја, нисте били ту, јер иначе не бих могао да је прочитам. То је ваша омиљена књига, а писац је био мој најдражи пријатељ. Ви нећете разумети те енглеске речи, ни други их неће разумети, а то је разлог због којег их нисам ишкрабао на италијанском. Али препознаћете рукопис човека који вас страсно воли, и погодићете да је, над књигом која је ваша, он могао једино да мисли о љубави.
У тој речи, лепој на свим језицима, али најлепшој на вашем – amor mio – налази се моје битисање овде и у даљем животу, са којом сврхом – то ћете ви одредити. Моја судбина остаје са вама, а ви сте жена, седамнаеста вам је година и две како сте из манастира изашли. Волео бих да сте тамо остали, свим срцем, или барем да вас никад нисам упознао већ удату. Али сада је прекасно за све, волим вас и ви волите мене (барем ми тако рекосте, као да заиста и јесте тако), што ми је, на крају крајева, велика и последња утеха шта год да се деси.
Ја за вас осећам више од љубави, и не могу престати да вас волим. Помислите на мене, понекад, док нас Алпи и океан раздвајају, али нас никад неће раздвојити, уколико ви тако не желите.
                                                                                            
                                                                                                                                              Бајрон

* Грофица Гвичоли је била удата за много старијег мушкарца, а Бајрон ју је упознао у Венецији 1819. године. Ово писмо је написао на празном листу романа који му је она позајмила.

10. новембар 2017.

Вељко Петровић | ВИДОВИТИ

Не могоше га у платно ни повит
а неутешног сумора сен сива
неотворене очи му целива:
- Он зајеца, и постаде видовит.

И сад преко свих вода, стена, гора,
кроз завесе бедеме и мандала,
он види сваку сузу кад је пала,
јасно, ко ноћу капљу метеора.

Он види сузе и неисплакане,
из сувог ока што на душу кану,
где скамењене прокрваве рану,
и стално бриде, ко оловно тане;

и срца сва, што сама себе једу,
ко задњи живи после општег слома,
која у себи носе огањ грома,
а ту, без искре, мрзну се у леду;

сва, што се грче у глухоме миру,
кроз рите, оклоп, и кроз злато тока,
кроз звекет лажни осмехових шљока,
он види бистро, ко шљунак у виру.

И ноћ кад седа као мукла сова
с крилима меким поврх куле бодре,
он види мору где у ложе продре,
и бесаницу, и лептире снова.

И види како један облак расте:
- уздаси, чежње изнад црног града,
а јато мисли, илузија, нада,
свуд мртво пада ко по снегу ласте.

... И свуда сузе капају без мере,
ко вечна јесен о прозор му туку,
и свуда, куд он пружи своју руку,
крваво воће, болна срца бере.

25. октобар 2017.

Милан Кујунџић Абердар | ТЕШКУ НОЋ

Још отворен стоји прозор мали,
Видећу је... чежња ми се пали,
Чисто леће корак неједнак!
Хеј, месече, та ман' се облака,
Или боље, нека мрака, мрака —
На прозору чујеш шапут лак?

Срце стане, куца, куца, стане.
Шта л' то миче, па опет омане?
Глас мој тепа тихо "лаку ноћ!"
Ветар пирне... та беше ли тамо?
Завеса се опет љуљне само.
Шапље л' одзив? Шапље: тешку ноћ!

22. октобар 2017.

Милан Ракић | СИЛНО ЗАДОВОЉСТВО

Ја имам часове дугог очајања,
Безнадежне туге, обмана, и јада;
Ја имам часове када се слатко сања
И пожудно жели и блажено страда.

Ја имам часове чедне, кротке, смерне,
Кад чистотом трепте мисли моје младе,
И у мојој души побожне и верне,
Зашуморе химне, похвале и наде.

Јест, душа је моја ко кутије старе,
Што у светом храму на довратку стоје,
Где пролазник сваки спушта скромне даре
За смирене свеце и за ближње своје.

Поколење свако, велику ил̓ малу,
Спустило је у њу милостињу коју,
Љубав или мржњу, погрду ил̓ хвалу,
Осмех или отров и жаоку своју.

Сад кроз жиле моје струје крви разне,
Ја ропћем и певам, ја кунем и славим,
И корачам смело, без страха од казне,
Кривудавом стазом и путима правим!

Очајање, туга, беда? Празне речи!
Кад на земљи више нема моћи те
Да у мојој души помути ил̓ спречи
Силно задовољство, осећати све!

10. октобар 2017.

Душан Ковачевић | ЗЛО

Већ пола века
Испред Дома револуције
Долази народ
Доведен Аутобусима
Тракторима
Табанима и трамвајима без шина
Да слуша говор
Истог Говорника
Који виче исту причу
Већ пола века
„Наши проблеми су велики
Озбиљни и светски!
То нису проблеми за свакога!
То су проблеми
Достојни само нас!
И тако даље!
Нисмо ваљда очекивали
Да се боримо за велике ствари
И да имамо мале проблеме!
Ко није способан да умре
Није способан ни да живи!
И тако даље!
Борићемо се
До последњег човека
За будућност наше деце!
Доказаћемо свима једног дана
Да смо оно што данас нисмо!
И тако даље!
Један пријатељ ме је неки дан
У пролазу упитао
Шта ће бити ако не победимо
Ако заувек нестанемо?
Ништа, рекао сам ја,
Ако не победимо
То значи да се цео свет
Определио за Зло!
И тако даље!
А ако се деси да на планети победи Зло
Онда и не треба да нас има!
Нека нас нема!
Нека живи Зло!“
Један од агитатора повика
„Нека живи Зло!“
А народ прихвати
„Нека живи Зло!“
И разиђе се аутобусима
Тракторима
Табанима и трамвајима без шина

21. септембар 2017.

Јованка Хрваћанин | НЕВИЂЕНОМ

Ми се никада ни видјели нисмо,
Спајала су нас само црна слова
И црни дани у дугоме низу;
Незнан и далек на уклетом броду
Што оштрим кљуном не сијече воду,
Ти си ми ипак био тако близу.

И моја младост, заробљена птица,
Радовала се ко сунчаном зраку
Теби незнаном, испод црног крова;
Био си радост једне душе младе,
Плашљива радост што још нема наде,
И златна прича измеђ црних слова.

19. септембар 2017.

Јован Дучић | AVE SERBIA

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала —
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река:
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

09. септембар 2017.

Робер Деснос | У НОЋИ

Увући ћу се у твоју сенку
Скривен у ноћи.
Пратити твој ход,
Твоју сен на прозору.
Та сенка у окну си ти, није друга, ти си.
Не отварај прозор иза чијих завеса се крећеш –
Затвори очи.

Хтео бих затворити их уснама својим,
Али се прозор отвара – и ветар,
Ветар чудно њише пламен
И завесу,
Увија своје бекство својим огртачем.
Прозор се отвара то ниси ти –
Знао сам.
Превод Ђорђе Јовановић

25. август 2017.

Милета Јакшић | ПЕСНИК И ПЕСМА

Не копкај силом пером по срцу!
Нема ли цвета, није му време
Храни заметак брижно у груд'ма
Кô добра земља пшенично семе.

Ако је твој Бог хтео да будеш
Земаљски цветник рајских цветова,
Унео ти је небеску прегршт
У врело срце пре свих векова!

Треба л' да рађаш, зашто се бринеш?
Он ће послати Духа с далека,
Да цвет потера... Травка не ниче
У зимње време, већ сунце чека.

Па кад врх тебе Геније слети,
И златним крилом крај тебе дуне,
И положи ти чаробну руку
На пуно срце и груди пуне

Пупа ће пући!...

Не копкај, чекај! Немирно дете
У пупи цветне лиске размеће:
Па ено цветак у врту куња
Лептир га неће, - Пчела га неће!


21. август 2017.

Јелена Балшић | ОТПИСАНИЈЕ БОГОЉУБНО


Да зна твоја светиња,
откако удостојих се с Богом познати те,
порадовах се весељем духовним.

Но замало и кратко би нам виђење,
да би ко рекао у зрцалу образ угледасмо,
или у неки сан танак да сам била снесена.

И због брзине не получи моја бедност
оно што сам желела.
Но ипак оно што тада слушасмо од твојега преподобија
речи духовне и оно што узмогосмо постигнути,
и одсред моје душе љубазно и свесрдно,
а шта више и најверније примисмо.

И тим божанственим речима,
које слушасмо у тадашње време,
крмањење духовно имасмо и до данас.
И слушах твоје душе богољубну нарав,
и нетелесно анђеоско пребивање.

И оно од нас коначно удаљење.
И веома твоје видети зажелех преподобије.
И твојих медоточних насладити се речи.


19. август 2017.

Никола Шоп | НЕВИНОСТ

Дању је будно скрива обично одијело.
Оно се тако скромно до кољена шири.
Људи јој виде само лице бијело
И руку, што чедно из рукава вири.

Ноћу, кад са ње пане хаљина свјетлоплава
И спусти се низ врата малог стана,
Невиност јој се кроз бијело оцртава.
И постеља буде од ње обасјана.

У сну, кад са ње склизи покривач бјеличасти.
Трну се звијезде да сакрију чари њеног лика.
Тад јој се око постеље надвирују сабласти.
То су грјешне жеље ноћних пролазника.

Међу њима се сија само једна сјена:
Немирна моја душа, тужна луталица.
Она нечујно долети до кревета њена.
И тихо је покрије, спуштених трепавица.

18. август 2017.

Стеван Раичковић | ПРАЗНИНА


Разбежале се речи све из мене:
Као од бата неког кад за часак
Нестану птице са гране зелене
(Ал оставе у слуху шум и прасак).

Све су се мисли скриле којекуда: 
Ко кад у градић где се већ сви знају
Бане у стари сокак нова луда
И нагна народ у бег (док пси лају).

Да је бар мира када нема речи 
И тиха пустош кад мисли неима:
Па да се легне као кад се лечи.

Овако: стојим још увек пред свима 
(Док слична стрмој води ил олуји
Кроз моју главу сва празнина бруји).

15. август 2017.

Алекса Шантић | И ОПЕТ МИ ДУША СВЕ О ТЕБИ САЊА


И опет ми душа све о теби сања,
И кида се срце и за тобом гине,
А невјера твоја далеко се склања,
Као тавни облак кад са неба мине.

И опет си мени чиста, сјајна, ведра,
Из призрака твога блаженства ме грију,
Па бих опет теби пануо на њедра
И гледô ти очи што се слатко смију.

Тако вита јела коју муња згоди
Још у небо гледа и живота чека,
И не мисли: небо да облаке води
Из којих ће нова загрмити јека...

27. аугуста 1896.

07. август 2017.

Рабиндранат Тагоре | Градинар 49

Чувам јој руке, грлим је и тражим
Да пољупцима опљачкам њен смех,
У наручју да отмем јој дражи
Да испијем јој усне, тамне као грех.

Али ко небу плаветнило да узме?
Лепоту ми се додирнути хтело,
Ал' измеђ' руку она ми испуже:
У рукама ми оста само тело.

Где је лепота? Где је њен свет?
Враћам се натраг преварен и сможден.
Ах како телом да дотакнем цвет
Што само дух га дотакнути може?



20. јул 2017.

Момчило Настасијевић | ЈУТРО

1

Љубицу,
смерни цвет,
покропи росом зора.

А нељубљеној
сан дарова плав.

2
Што боса твоја нога
разбија росу,
лепојко?

Језа се низ травку слива,
заболеће те глава.

3
Јутром шта сана тражиш
росноме на пропланку?

Сунце је на уранку,
гуја се у котур свија,
опечиће те младу.

4
Нек боли,
не заболела;
нек печи,
не опечила,

мирисну
сан ми обрече,
трагом је зоре тражим.

5
И гле,
у плаветни дан,
вејала сном и вејала,

са таласавих груди
нељубљене девојке,
љубица смерна.


19. јул 2017.

Јован Дучић | ЉУБАВ

Једне ноћи у дубини океана, у једној долини покривеној алгама, пробудио се један млад полип. Свуд око њега владала је дубока водена тишина. То је било место вечитог студеног мира и глухе непомичности.
Вода је била у висини нешто беличаста, сребрна; мора да је високо на површини била пала тешка киша месечине.
Те ноћи млади сенсуални полип осети први пут у својим микроскопским венама једну дугу ватрену струју, страст од које је задрхтао у бесаници, и осетио чежњу непознату и слатку. Он се ухвати лагано за неки предмет. То је био један мали златни прстен у меким алгама...

Вода се светлила у висини, ваљда од многих звезда. 


18. јул 2017.

Десанка Максимовић | МОЈА ПЕСМА

Болни, али зачудо драги мени су дани,
када опазим да људи су ми туђи,
неискреношћу зазидани од мене
као тврдом кулом,
те бежим у шуме и у душу биља
роним неким новим, у осамљености
рођеним чулом;

када радије од пријатељске шаке,
милујем дрвета каквога нежни,
румени прут;
и бежећи са топлог, сестринског крила,
да ми је да магле далеке лагани
дохватим скут.

Дани кад жиже истина ми се чине
варљиви пламичци из бајке што маме
са правих стаза;
а верујем страсно у оно што какав шум
скривених у ноћи грана једино
тек мени каза;

када не разумем ни себе; а жудно
као врачара у загонетни гледам
природе длан;
кад осетим да живот у дну није леп
и страсно сва се уживим у какав
пролазни сан.


12. јул 2017.

Пабло Неруда | ИГРАШ СЕ СВАКОГ ДАНА

Играш се сваког дана светлошћу свемира.
Профињена узванице, стижеш у цвету и води.
Више си но ова бела главица коју стежем
свакога дана попут грозда.
Не сличиш никоме откако ја те волим.
Допусти да те положим међу жуте венце.
Ко ти записује име димним словима међу јужним
звездама?
Ах, дај да се сетим каква си некоћ била, кад још ниси
постојала.
Изненада, ветар завија и удара у мој прозор затворени.
Небо је мрежа испуњена мрачним рибама.
Овамо сви ветрови неба стижу, сви.
Киша хаљу одбацује.
Пролећу птице.
Ветар. Ветар.
Ја се могу борити против људске силе.
Олуја тамо лишће ковитла
и одвезује све барке што су их синоћ везали за небо.
Ти си овде. Али ти не бежиш.
До посљедњег крика ти ћеш ми одговорити.
Као да те страх, склупчај се уз мене.
Па ипак, понекад ти је нека чудна сена очима прохујала.
Сада, такође сада, малена, цветак ми козје крви пружаш,
и чак ти груди њима одишу.
Док жалобни ветар хуји убијајући лептире,
ја те љубим, и радост моја гризе ти шљиву уста.
Није ти било лако привикнути се на мене,
на душу моју усамљену и дивљу, на име моје које сви
избегавају.
Толико пута видесмо како зорњача пламти док смо се
љубили у очи
и док су се над нашим главама сумраци расплитали у
разигране лепезе.
Моје су те речи засипале, миловале.
Одавна сам волео твоје тело од блиставог седефа.
За мене ти си владарка свемира.
Цвеће ћу радосно, наш copihue, с планине донети,
лешнике загасите и кошаре шумских пољубаца.
Желео бих учинити с тобом
оно што пролеће с трешњама чини.

04. јул 2017.

Борисав Симић | МАЧВАНКА

Јабуко сумрака над Битвом
луда хармонико уцветалих ливада
глушачко пролеће.
Лепотице кажњеника
у логору песме
предобра вило.

Пењи се на моју крхку пут
без страха.
Мироваћу као камен
волећу те до последњег даха.

У нашој љубави
расцветао се
од среће пламен.

И љубићу руже дисања
сањаћу те испод небеског грања.

Сад мислим да сам Бог тишине
или пречудан самац.

Мачванко! Мачванко!
са мојих груди скини
од туге претешки ланац
док нису на нас набацане
мађије и чини.

Још нам ноге горе
у слаткој прашини
очи нам скакућу, скакућу
по шареној месечини.

07. мај 2017.

Рабиндранат Тагоре | АКО МЕ НИКАД НЕ БУДЕШ ПОЗВАЛА

Кад мојих стопала више не буде
у прашини пута овога,
и скела буде редовно пловила без мене,
кад будем купио и продао последњи пут,
и мојим одласцима на пијацу у зору
и враћању кући у сутоне буде дошао крај,
шта ако ме се не будеш сећала,
ако ме никада не будеш позвала
подижући поглед ка звездама.

Када прах буде прекрио струне мог инструмента,
и гуштери се по мом довратку буду верали,
када врт мој аскетско рухо одене
спреман за пустињу,
а коров закрили воду у мом бунару,
шта ако ме се не будеш сећала,
ако ме никада не будеш позвала
подижући поглед ка звездама.

Музика неће ћутати у флаути живота,
а сати ће тећи непрекидно брујећи.
Скеле ће бити пуне, као данас што су,
људи који желе на другу страну да пређу.
Говеда ће пасти, говедари ће се играти на ливадама.
А шта ако ме се не будеш сетила,
ако ме никад не будеш позвала
подижући поглед ка звездама.

29. април 2017.

Даница Марковић | АПРИЛСКА ЕЛЕГИЈА

Прошле су љубичице!
И моја кратка и нестална срећа
Са дахом њиним у неповрат мину;
Април у цвету и у сјају сину,
И све, о друже, што ме на те сећа
Сад само тугу у мом срцу буди;
А уздах тешки раздире ми груди.

Сад нема љубичица!
Ходећ' кроз цвећем ишарана поља,
Где оне смерне не цветају више,
Где наше стазе поветарац брише,
Дух ми се враћа у времена бола,
Што скора прошлост у себи их скрива;
И то сећање сузу изазива.

Сад нема љубичица!
Ту, погружена у дубоку болу
Поточић слушам где жубором звони,
И шумор лишћа, што кроз гору гони
Дах поветарца у дремљиву молу;
А шума мирис цветна јоргована
Обиљем свежим сипа са свих страна...

Свеле су љубичице!
Над судбом ће ми ками да протуже,
Увеле моје да оплачу снове:
Јер тебе вечност у загрљај зове
И смрт бољи ти свет отвара, друже;
Док мени овај земни живот оста,
С утехе мало, и очаја доста.

Што ћу без љубичица!
У пустолини будућности тајне
Никакав цветак процветати неће;
Само ће дух твој гробље да облеће;
А на згаришту моје среће бајне
Остаће само споменâ поворка,
Очајне патње, и страдања горка.

24. април 2017.

Димитрије Митриновић | ЈЕДИНА ЖЕЉА

Дубоко у ноћ сад ми душа лети
У бескрај докле не потоне нијем
И сјетна клоне… А силама свијем
Све даље тежи! Мир тајанствен, свети,

Одасвуд хуји глухо, сребрн, сјајан;
А лети душа и све дубље тоне
У плавом тајанству празне васионе…
– О, душо тужна, узрок ти је тајан

Постања чудног, и нећеш га никад
Биједна сазнат!... Пати, чезни, љуби,
Чами и живи докле ти се пише:

– Одговора нигдеје нећеш наћи никад!
Живи и чезни! То је – ништа више –
Ах, у миру сјајне ноћи се изгуби!...

19. април 2017.

Октавио Паз | ОЛУЈА

У црној планини
Бујица урла високим гласом
У том часу
Ти ходаш над понорима
По свом уснулом телу
Ветар се у тами бори с твојим сном
Гуштара зелена и бела
Млади храст, миленијумски храст
Ветар те растаче и кида и руши
Отвара ти мисао и расипа је
Вртлог твоје очи
Вртлог твој пупак
Вртлог твоја удубина
Ветар те цеди попут грозда
Олуја у твом целу
Олуја у твом потиљку и твом трбуху
Хлади те као сува грана
Ветар
У слабинама бујице твога сна
Руке зелене и ноге црне
Кроз грло
Камена ноћи
Привезаног за твоје тело
Уснуле планине
Бујица урла
Међу твојим бедрима
Монолог камена и воде
На обалама твог чела
Пролазиш као птичја река
Шума сагиње главу
Попут рањеног бика
Шума пада на колена
Под крилом ветра
Сваког часа све виша
Бујица урла
Сваког часа све дубља
Преко твог уснула тела
Сваког часа све више je ноћ

17. март 2017.

Милосав Буца Mирковић | СОНЕТ О НЕКРШТЕНОМ ДАНУ

Дан некрштен, а увече слава,
Као Улис бежиш бреговима чудним,
Покошено поље, а остала трава,
Несаница зори, а киша за будне.

Расина жубори а Згржа пламса,
Ко да ватром ваби јастреба у лету,
Са доксата древног опет чујем Брамса
Или препелице већ у зановету.

Недеља у сукну, а срма у среду,
Предео отворен као коњска уста,
Прелазим ћуприју или златну греду,

Шта да кажем реци: Аз, Буки, Веди,
Повесмо језика, паучина густа
У осмеху благом или злопогледу…

10. март 2017.

Владислав Петковић Дис | БОЛ И СТИД

Драга и ја на забаву неку,
Са облака, где нам љубав била,
Кренули се: падала јој свила,
Ход и осмех у музику меку.

Остависмо будућност далеку,
Дан вечности, покрајину вила,
Места кондор где развија крила,
Да би стигли на игранку неку.

Уиђосмо у дворану журно.
С наших лица још се небо сија.
Нисмо знали за живот и звона.

Дочека нас смех костура бурно,
Ветар греха, мирис земље: и ја
Дигох главу, лице покри она.

06. фебруар 2017.

Милутин Бојић: СОНЕТ XVI

Памтим зимско јутро, кад си сузним оком
Гледала у моје очи што те воле;
Хтела си да видиш у дну душе, доле,
Да ли спава љубав или вешта глума.

...Гледаш дуго, дуго. Зора тече током.
Али твоје очи, негда смело холе
Видео сам тада како ћутке моле.
Свуд тихо. Смркова шуштала је шума.

И сад, удаљен, видим твоје веђе.
И кад не бих хтео ни име ти знати,
Твој ме тужни поглед као сенка прати.

Не умем да грешим, кô што чиних пређе.
...Чудна љубав влада у срцима нашим:
Сад те волим, а твог уздаха се плашим. 

15. јануар 2017.

Десанка Максимовић | ОБЛАЦИ

Упели се огромни облаци неки 
да заувек одвуку 
нежну луку
неба преда мном.

Узалуд већ вече свако 
кроз прозор гледам: 
Влашића Седам
не сплећу више свој венац росан 
над усамљеном тополом;
нити звезда она са руменим жаром
расцветава се над старом
оголелом шумом.

Растале се заувек, без наде,
и погубиле без трага
оне три звезде, сестре младе, 
а бледолика, драга мати њина,
ко зна у које море, као суза је канула.

Исцепао негде свој танки вео
Млечни Пут;
а месец жут ископнео, 
и никад више загледати се неће 
у јасно бео суседова дома зид.

Песници на овом блогу

Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антун Бранко Шимић Артур Рембо Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Борис Пастернак Борисав Симић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Николић Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Карл Сандберг Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лопе де Вега‎ Марина Цветајева Мика Антић Микеланђело Буонароти Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момчило Настасијевић Никола Шоп Октавио Паз Оскар Давичо Пабло Неруда Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

Препоручујемо


Коментари

Ако преузимате песме са Поезије векова, поставите повратни линк до овог блога или до поста који сте преузели.

Хвала

Блог ПОЕЗИЈА ВЕКОВА,
лиценциран је под условима лиценце