петак, 10. март 2017.

Владислав Петковић Дис | БОЛ И СТИД



Драга и ја на забаву неку,
Са облака, где нам љубав била,
Кренули се: падала јој свила,
Ход и осмех у музику меку.

Остависмо будућност далеку,
Дан вечности, покрајину вила,
Места кондор где развија крила,
Да би стигли на игранку неку.

Уиђосмо у дворану журно.
С наших лица још се небо сија.
Нисмо знали за живот и звона.

Дочека нас смех костура бурно,
Ветар греха, мирис земље: и ја
Дигох главу, лице покри она.

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ