недеља, 07. мај 2017.

Рабиндранат Тагоре | АКО МЕ НИКАД НЕ БУДЕШ ПОЗВАЛА



Кад мојих стопала више не буде
у прашини пута овога,
и скела буде редовно пловила без мене,
кад будем купио и продао последњи пут,
и мојим одласцима на пијацу у зору
и враћању кући у сутоне буде дошао крај,
шта ако ме се не будеш сећала,
ако ме никада не будеш позвала
подижући поглед ка звездама.

Када прах буде прекрио струне мог инструмента,
и гуштери се по мом довратку буду верали,
када врт мој аскетско рухо одене
спреман за пустињу,
а коров закрили воду у мом бунару,
шта ако ме се не будеш сећала,
ако ме никада не будеш позвала
подижући поглед ка звездама.

Музика неће ћутати у флаути живота,
а сати ће тећи непрекидно брујећи.
Скеле ће бити пуне, као данас што су,
људи који желе на другу страну да пређу.
Говеда ће пасти, говедари ће се играти на ливадама.
А шта ако ме се не будеш сетила,
ако ме никад не будеш позвала
подижући поглед ка звездама.

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top