среда, 12. јул 2017.

Пабло Неруда | ИГРАШ СЕ СВАКОГ ДАНА



Играш се сваког дана светлошћу свемира.
Профињена узванице, стижеш у цвету и води.
Више си но ова бела главица коју стежем
свакога дана попут грозда.
Не сличиш никоме откако ја те волим.
Допусти да те положим међу жуте венце.
Ко ти записује име димним словима међу јужним
звездама?
Ах, дај да се сетим каква си некоћ била, кад још ниси
постојала.
Изненада, ветар завија и удара у мој прозор затворени.
Небо је мрежа испуњена мрачним рибама.
Овамо сви ветрови неба стижу, сви.
Киша хаљу одбацује.
Пролећу птице.
Ветар. Ветар.
Ја се могу борити против људске силе.
Олуја тамо лишће ковитла
и одвезује све барке што су их синоћ везали за небо.
Ти си овде. Али ти не бежиш.
До посљедњег крика ти ћеш ми одговорити.
Као да те страх, склупчај се уз мене.
Па ипак, понекад ти је нека чудна сена очима прохујала.
Сада, такође сада, малена, цветак ми козје крви пружаш,
и чак ти груди њима одишу.
Док жалобни ветар хуји убијајући лептире,
ја те љубим, и радост моја гризе ти шљиву уста.
Није ти било лако привикнути се на мене,
на душу моју усамљену и дивљу, на име моје које сви
избегавају.
Толико пута видесмо како зорњача пламти док смо се
љубили у очи
и док су се над нашим главама сумраци расплитали у
разигране лепезе.
Моје су те речи засипале, миловале.
Одавна сам волео твоје тело од блиставог седефа.
За мене ти си владарка свемира.
Цвеће ћу радосно, наш copihue, с планине донети,
лешнике загасите и кошаре шумских пољубаца.
Желео бих учинити с тобом
оно што пролеће с трешњама чини.

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top