четвртак, 20. јул 2017.

Момчило Настасијевић | ЈУТРО



1

Љубицу,
смерни цвет,
покропи росом зора.

А нељубљеној
сан дарова плав.

2
Што боса твоја нога
разбија росу,
лепојко?

Језа се низ травку слива,
заболеће те глава.

3
Јутром шта сана тражиш
росноме на пропланку?

Сунце је на уранку,
гуја се у котур свија,
опечиће те младу.

4
Нек боли,
не заболела;
нек печи,
не опечила,

мирисну
сан ми обрече,
трагом је зоре тражим.

5
И гле,
у плаветни дан,
вејала сном и вејала,

са таласавих груди
нељубљене девојке,
љубица смерна.


Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ