петак, 25. август 2017.

Милета Јакшић | ПЕСНИК И ПЕСМА

Не копкај силом пером по срцу!
Нема ли цвета, није му време
Храни заметак брижно у груд'ма
Кô добра земља пшенично семе.

Ако је твој Бог хтео да будеш
Земаљски цветник рајских цветова,
Унео ти је небеску прегршт
У врело срце пре свих векова!

Треба л' да рађаш, зашто се бринеш?
Он ће послати Духа с далека,
Да цвет потера... Травка не ниче
У зимње време, већ сунце чека.

Па кад врх тебе Геније слети,
И златним крилом крај тебе дуне,
И положи ти чаробну руку
На пуно срце и груди пуне

Пупа ће пући!...

Не копкај, чекај! Немирно дете
У пупи цветне лиске размеће:
Па ено цветак у врту куња
Лептир га неће, - Пчела га неће!


понедељак, 21. август 2017.

Јелена Балшић | ОТПИСАНИЈЕ БОГОЉУБНО


Да зна твоја светиња,
откако удостојих се с Богом познати те,
порадовах се весељем духовним.

Но замало и кратко би нам виђење,
да би ко рекао у зрцалу образ угледасмо,
или у неки сан танак да сам била снесена.

И због брзине не получи моја бедност
оно што сам желела.
Но ипак оно што тада слушасмо од твојега преподобија
речи духовне и оно што узмогосмо постигнути,
и одсред моје душе љубазно и свесрдно,
а шта више и најверније примисмо.

И тим божанственим речима,
које слушасмо у тадашње време,
крмањење духовно имасмо и до данас.
И слушах твоје душе богољубну нарав,
и нетелесно анђеоско пребивање.

И оно од нас коначно удаљење.
И веома твоје видети зажелех преподобије.
И твојих медоточних насладити се речи.


субота, 19. август 2017.

Никола Шоп | НЕВИНОСТ


Дању је будно скрива обично одијело.
Оно се тако скромно до кољена шири.
Људи јој виде само лице бијело
И руку, што чедно из рукава вири.

Ноћу, кад са ње пане хаљина свјетлоплава
И спусти се низ врата малог стана,
Невиност јој се кроз бијело оцртава.
И постеља буде од ње обасјана.

У сну, кад са ње склизи покривач бјеличасти.
Трну се звијезде да сакрију чари њеног лика.
Тад јој се око постеље надвирују сабласти.
То су грјешне жеље ноћних пролазника.

Међу њима се сија само једна сјена:
Немирна моја душа, тужна луталица.
Она нечујно долети до кревета њена.
И тихо је покрије, спуштених трепавица.

петак, 18. август 2017.

Стеван Раичковић | ПРАЗНИНА

Разбежале се речи све из мене:
Као од бата неког кад за часак
Нестану птице са гране зелене
(Ал оставе у слуху шум и прасак).

Све су се мисли скриле којекуда:
Ко кад у градић где се већ сви знају
Бане у стари сокак нова луда
И нагна народ у бег (док пси лају).

Да је бар мира када нема речи
И тиха пустош кад мисли неима:
Па да се легне као кад се лечи.

Овако: стојим још увек пред свима
(Док слична стрмој води ил олуји
Кроз моју главу сва празнина бруји).


уторак, 15. август 2017.

Алекса Шантић | И ОПЕТ МИ ДУША СВЕ О ТЕБИ САЊА


И опет ми душа све о теби сања,
И кида се срце и за тобом гине,
А невјера твоја далеко се склања,
Као тавни облак кад са неба мине.

И опет си мени чиста, сјајна, ведра,
Из призрака твога блаженства ме грију,
Па бих опет теби пануо на њедра
И гледô ти очи што се слатко смију.

Тако вита јела коју муња згоди
Још у небо гледа и живота чека,
И не мисли: небо да облаке води
Из којих ће нова загрмити јека...

27. аугуста 1896.

понедељак, 07. август 2017.

Рабиндранат Тагоре | Градинар 49

Чувам јој руке, грлим је и тражим
Да пољупцима опљачкам њен смех,
У наручју да отмем јој дражи
Да испијем јој усне, тамне као грех.

Али ко небу плаветнило да узме?
Лепоту ми се додирнути хтело,
Ал' измеђ' руку она ми испуже:
У рукама ми оста само тело.

Где је лепота? Где је њен свет?
Враћам се натраг преварен и сможден.
Ах како телом да дотакнем цвет
Што само дух га дотакнути може?





НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top