четвртак, 21. септембар 2017.

Јованка Хрваћанин | НЕВИЂЕНОМ



Ми се никада ни видјели нисмо,
Спајала су нас само црна слова
И црни дани у дугоме низу;
Незнан и далек на уклетом броду
Што оштрим кљуном не сијече воду,
Ти си ми ипак био тако близу.

И моја младост, заробљена птица,
Радовала се ко сунчаном зраку
Теби незнаном, испод црног крова;
Био си радост једне душе младе,
Плашљива радост што још нема наде,
И златна прича измеђ црних слова. 

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ