среда, 13. децембар 2017.

Мирко Королија | МЕНАДА



Са дивљим, бледим ружама у коси
Дугој и прашној, врела, полунага,
Вришти и игра; крши јој се снага,
И уски сандал клизи с ногу боси'.

Лозовим лишћем тирс овијен носи
И кротал тресе; и њедра јој драга
Залило вино, и пламена влага
Очи и лице ужарено роси.

Страшћу и слашћу миришу јој уста;
Опија, пали њена пјесма пуста.
Гомиле јуре, худе, пјане, плахе,

Помамно за њом, и улице звоне
Од пјесме, цике, и од страсти боне...
Ах, - euhoe, Bacche, Bacche, Bacche!

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ