петак, 22. децембар 2017.

Оноре де Балзак | ГРОФИЦИ ЕВЕЛИНИ ХАЊСКОЈ




Душа моја лети према вама, заједно са овим папирима. Говорим им попут безумника, на хиљаде ствари. Попут лудака мислим да она иду ка вама да би вам поновила моје речи. За мене је немогуће да појмим да ће ти папири, које сам пресавио, за једанаест дана бити у вашим рукама, а ја овде остајем...
О, да, звездице моја, далека и блиска, рачунај на мене као на себе што рачунаш. Ни ја, ни моја приврженост нећемо вас изневерити ништа више него што ће живот изневерити ваше тело. У мојим годинама, човек верује, драга моја сродна душо, у оно што говори о животу. И верујте ми, за мене нема другог живота до вашег. Мој задатак је извршен. Ако вас, ипак, задеси каква несрећа, поћи ћу у неки мрачни угао да се ту завучем и останем непримећен људима, а ни ја да не видим никог више на овом свету. Allez, ово нису празне речи. Ако је за жену срећа да зна да је неком једина у срцу, сама, да га испуњава неописиво и једино она, сигурна да у уму мушкарца сија попут најсјајнијег светла, сигурна да је његова крв, да покреће сваки откуцај његовог срца, да живи у његовим мислима као супстанца за себе, и сигурна да ће тако бити заувек, и након тога. Eh bien, драга владарко моје душе, можете се назвати срећном и то срећном senza brama, зато што ћу ја бити ту за вас све до смрти. Човек може да се засити обичним, овоземаљским стварима, али божанским никад, а само ово писмо може да вам објасни шта сте ви за мене.

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top