понедељак, 12. фебруар 2018.

Бранко Миљковић | ТИН



С друге стране гроба жива звезда куца
И запаљени ветар на почетку дана снива
Ноћ у моме гласу више не дозива
Просторе изгубљене које поседују сунца

Крв моја заспала под каменом не бунца
Због пакла из земље ископаног ко жива
Овде камење пева и птица се скамени сива
Овде су сви први пут мртви иза последњег сунца

О зашто смо тако сами и слаби и крти
Док се земља окреће око своје смрти
Негде испод земље зри тишина зла
Најзад сам довољно мртав ништа ме не боли

Дрво се нагиње над заборавом нема шта да се воли
Нека ниче цвеће из проклетог тла

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ