недеља, 11. фебруар 2018.

Десанка Максимовић | ОБЛАЦИ



Упели се огромни облаци неки
да заувек одвуку 
нежну луку
неба преда мном.

Узалуд већ вече свако 
кроз прозор гледам: 
Влашића Седам
не сплећу више свој венац росан 
над усамљеном тополом;
нити звезда она са руменим жаром
расцветава се над старом
оголелом шумом.

Растале се заувек, без наде,
и погубиле без трага
оне три звезде, сестре младе, 
а бледолика, драга мати њина,
ко зна у које море, као суза је канула.

Исцепао негде свој танки вео
Млечни Пут;
а месец жут ископнео, 
и никад више загледати се неће 
у јасно бео суседова дома зид.

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ