среда, 07. фебруар 2018.

Лудвиг ван Бетовен | ПИСМО ВОЉЕНОЈ



Добро јутро, 7. јула

Чак и у кревету моје мисли чезну за тобом, бесмртна моја вољена, потом опет тужна... ишчекујем судбину да видим хоће ли нам удовољити. Једино могу да живим са тобом, или уопште да не живим. Да, решен сам да лутам, толико дуго, толико далеко, све док не будем могао да долетим у твоје наручје и нађем се код куће са тобом, где ће моју душу пригрлити твоја, у краљевству душа – да, жалим, тако мора бити. Схватићеш то боље када будеш знала колико сам ти одан. Никада ниједна друга неће имати срце моје, никад – никад! О, боже, зашто човек мора поћи од оне коју воли, јер мој живот у Б. какав је сада, бедан је живот. Твоја ме љубав у исти трен чини најсрећнијим и најнесрећнијим човеком на свету. У мојим годинама, потребна ми је сталност, истоветнот живота, може ли то постојати у нашим околностима? Анђеле, управо сам чуо да се пошта шаље сваког дана – и стога сместа морам завршити, како би ти одмах добила писмо. Буди с миром – воли ме.. данас.. и јуче.
Моје су сузе пуне чежње за тобом, животе мој, моје све, збогом. Ох, настави да ме волиш, никада не сумњај у најоданије срце
Твог вољеног Л
Заувек твој.
Заувек свој.
Заувек наш.


Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top