четвртак, 08. фебруар 2018.

Милета Јакшић | РАЗБИЈЕН КРЧАГ


Живео је на Истоку, у древна времена, један човек по имену Агатон.
Беше то човек прзница, љут, напрасит, склон пороку гнева.
С људима се рђаво слагао, често се свађао с њима. Много би пута плануо и долазио у јарост за ма какву ситницу и напослетку је дошло дотле да се завадио с целим светом тако, да му је живот у људском друштву постао немогућ.
Он је мислио да су људи криви што је он такав и да би он сасвим друкчији био кад не би било око њега људи.
Али, шта да ради? Знао је да се људи неће за његову љубав раселити да би он могао остати сам, него смисли да се уклони он од људи и да оде некуд где њих нема, па ће му се зла ћуд сасвим изменити.
Тако он, по примеру других, разда имање сиротињи а себи задржи само један крчаг па оде у неку велику, пусту планину, нађе тамо једну пећину и склони се у њу.
Поче да живи испоснички, као што су чинили многи у оно време. Хранио се зељем и шумским корењем.
Недалеко од његове пештере, у једној гудури, беше извор бистре воде. На тај би извор свако јутро силазио с крчагом по уској путањи коју је себи прокрчио, и, пошто се напио воде, налио би и крчаг и носио га у своју пећину да има воде за цео дан.
Тако је он живео у тој пустињи, где није било људи, осим што би понекад залутао какав пастир са својим стадом и зауставио се на неком пропланку, да напасе овце, па одлазио даље.
Свуд око њега беше тишина, велика, густа шума, у којој су у пролеће певале птице; доле испод њега жуборили су потоци, а он је то слушао, наслађивао се птичјим певањем, молио се Богу и мислио да никад бољег живота не може пожелети. Осети да му је на души лако и добро, крв му се умири и он, како му се чинило, постаде сасвим други човек.
Једнога јутра, рано у зору, кад се гора будила и птице почеле певати, устане као обично, помоли се Богу, узме свој крчаг па пође доле по воду.
На путу се спотакне о корен једног дебелог дрвета и падне. Крчаг му испаде из руку, лупи о камен и разбије се.
У њему плану гнев свом жестином. И он се опет љутио као и пре, док је био у свету, међу људима; псовао је крчаг, као да је крчаг био крив.
Није се љутио он што му се крчаг разбио, него је жалио што му је овај случај покварио оно добро, благо расположење душе, које је толиким напорима и жртвама стекао, и што му се стара зла ћуд, која се само била притајила, опет вратила да му загорчава живот. Учини му се да је, кад се сад тако разгневио, нечим опоганио душу па га обузе жалост.
Док је Агатон, чешкајући се по глави и вајкајући се, гледао у разбијене црепове свога крчага, чује за собом смех.
Осврне се и виде једног старца беле браде.
Старац је махао главом и добродушно се смејао.
— Ко си ти? — упита га Агатон — и зашто се смејеш?
— Ко сам ја, то ти нећу казати одговори старац — а смејем се зато што ти се крчаг разбио и што се ти због тога љутиш.
— Познајем ја тебе, Агатоне, одавно — настави старац и уозбиљи се. — Док си био у свету, љутио си се због људи па си побегао од њих у пустињу, а сад се, ето, и у пустињи љутиш, због чега? Због разбијеног крчага!... Но видим да те је гнев мало прошао, јер се, ваљда, тешиш тиме да је можда и добро што ти се крчаг разбио, те сад нећеш имати више ништа што би ти могло дати повода да се једиш. — Али, пријатељу, ваља да знаш да у свету, па и у овој пустој гори, има много ствари које те могу наљутити. Ако нема људи, ту су комарци, ту мушице, а оне су кадре довести љута човека, као што си ти, у велику јарост... Наљутићеш се и на миша који ће доћи да ти прогризе торбицу у којој држиш хлеб... Него чуј синко — настави старац — ја ћу ти казати једну причу па је добро упамти и размишљај о њој.
Један човек имао је њиву коју је немарно и рђаво радио. Земљу је обузела зубача  и коров. А како је он радио? Он је мислио да је доста да се човек само љути на зубачу и коров, а ништа није радио да их утамани.
Њиву је рђаво орао, прљкао  само по површини, остављао оплазине  и зубача се и даље ширила и земља остајала неплодна.
Дође му један човек па му каже: „Пријатељу, не ваља ти радња. Немој само кресати лишће и сећи стабљику од погане биљке а корен јој остављати, него чупај биљку из корена. Заоравај, каже, дубље земљу ако хоћеш да ти буде чиста и да ти племените биљке не угуше штир и коровина.“
Старац заврши говор, а кад Агатон хтеде још нешто да га запита, њега нестаде.
Агатон се врати у ћелију, седе и стаде да размишња о том што му је говорио старац.
„Истину је говорио он“ — мишљаше Агатон. — „Ја сам тај човек што је имао њиву и рђаво је радио. Ја сам само кидао лишће и ломио стабљику погане биљке кад сам побегао од људи, а требало је из корена да је чупам. Ни људи ни мој крчаг нису криви што сам ја гневљив и напрасит, него је крива моја погана ћуд од које нисам могао утећи, него сам је собом понео и у ову пустињу. Него, да се ја вратим у свет па да дубље орем њиву, као што ми каза старац.“
И Агатон остави пустињу и врати се у своје место. Али то сада беше сасвим други човек. Дружећи се с људима, он постаде толико благ, тих, добар и свет да су се сви дивили који су га пре познавали.
Негова доброта прочула се надалеко. И многи, који су патили од истих или сличних недуга, долазили су к њему да их научи како да и они постану онакви какав је постао он.
А он им исприча доживљај свој, казујући им и објашњавајући причу коју је чуо од оног старца у пустињи.


Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар

СВИ ПИСЦИ НА ОВОМ САЈТУ

Адам Пуслојић Ала Миколајенко Алекса Шантић Александар Блок Александар Пушкин Алфред де Мисе Ана Ахматова Аница Савић Ребац Антон Павлович Чехов Антун Бранко Шимић Артур Рембо Аjaтен Мутлу Бертолт Брехт Божидар Ковачевић Бора Станковић Борис Пастернак Борисав Симић Борислав Радовић Брана Петровић Брана Црнчевић Бранислав Нушић Бранко В. Радичевић Бранко Миљковић Бранко Радичевић Васко Попа Велес Перић Велимир Живојиновић Масука Велимир Рајић Вељко Петровић Весна Парун Виктор Иго Вилијам Батлер Јејтс Вилијам Блејк Вилијам Шекспир Вислава Шимборска Вито Марковић Вито Николић Владимир Агатов Владимир Мајаковски Владислав Петковић Дис Војислав Илић Габријела Мистрал Гистав Флобер Гордана Тодоровић Густав Крклец Дамјан Павловић Данило Николић Даница Марковић Даринка Јеврић Десанка Максимовић Десимир Благојевић Димитрије Митриновић Добриша Цесарић Драгиња Адамовић‎ Драгиша В. Ајдић Драгољуб Ђенадић Ђенa Драгутин Тадијановић Душан Васиљев Душан Ковачевић Душан Костић Душан Матић Душан Радовић Душко Трифуновић Ђозуе Кардучи Ђура Јакшић Елена Алексијева Емили Дикинсон Еуђенио Монтале Жак Превер Иван Буњин Иван В. Лалић Иван Франко Иво Андрић Изет Сарајлић Ирина Сабурова Јаков Шантић Јарослав Врхлицки Јелена Балшић Јелисавета Багрјана Јехуда Амихај Јован Дучић Јован Илић Јован Јовановић Змај Јован Стерија Поповић Јосиф Бродски Јохан Волфганг Гете Карл Сандберг Константин Симонов Лаза Костић‎ Лаза Лазић Лидија Алексејева Лопе де Вега‎ Лудвиг ван Бетовен Љубомир Симовић Марина Цветајева Марк Твен Мика Антић Микеланђело Буонароти Миклош Радноти Милан Кујунџић Абердар Милан Ракић Милан Ћурчин Милена Павловић Барили Милета Јакшић Миливоје Пејчић Милорад Митровић Милорад Павић Милорад Панић Суреп Милосав Буца Mирковић Милош Црњански Милутин Бојић Миодраг Булатовић Миодраг Павловић Мира Алечковић Мирко Королија Мирослав Крлежа Михаил Љермонтов Мома Димић Момо Капор Момчило Настасијевић Ненад Живковић Никола Шоп Новалис Октавио Паз Олга Бергољц Олга Веригина | Оноре де Балзак Оскар Давичо Пабло Неруда Перси Биш Шели Петар Петровић Његош Петру Крду Пол Верлен Пол Елијар Рабиндранат Тагоре Раде Драинац Радјард Киплинг Рајнер Марија Рилке‎ Растко Петровић Ристо Ратковић Ристо Тошовић Робер Деснос Светислав Стефановић Сергеј Јесењин Сибе Миличић Силвија Плат Сима Милутиновић Сарајлија Сима Пандуровић Славко Вукосављевић Слободан Марковић Либеро Слободан Ракитић‎ Србољуб Митић Станислав Винавер Стеван Раичковић Танасије Младеновић Тин Ујевић Томас Харди Федерико Гарсија Лорка Фјодор Тјутчев Франческо Петрарка Фридрих Шилер Хајнрих Хајне Халил Џубран Херман Хесе Хорхе Луис Борхес Хуан Рамон Хименез Чарлс Буковски Џени Џозеф Џон Китс‎ Џорџ Гордон Бајрон Шандор Петефи‎ Шарл Бодлер

НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ

Back to Top