уторак, 03. април 2018.

Владислав Петковић Дис | ЗАДОВОЉСТВО




Остала је прошлост моја још код мене,
У њој спава моја младост, моја патња:
Ја је гледам као тело хладне жене,
За чиј' одмор још сазнала није пратња,
Иако јој лице мртво мирно вене.

Остало је још код мене време, које
И сад чува моје дане, моју младост,
Све сударе земље с небом, све двобоје,
Где су редом погинуле моја радост,
И лепота, и мисао, срце моје.

Дани борбе и љубави и висине,
Дани рада и идеја и полета
Попадали по младости, те се чине
К'о предео мртвих гора, којим шета
И лагано и свечано дух тишине.

Беле ноћи, пуне греха, пакла пуне,
Дане магле, пуне страха и ужаса,
И часове живог бола кад се куне,
Кад се плаче и без суза и без гласа —
Све их видим покидане као струне.

Прошла ме је моја буна, мржња моја,
Сан освете и одвратност на свет бедан,
Заспале су моје ноћи без покоја,
Моје светле амбиције и дух жедан,
Заспале су, к'о војници после боја.

Још ја живим. Ал' крв моја већ је стара
И све мање замирише на страст сада,
Немам вере да ме штити или вара.
И још увек сат за сатом тихо пада,
Око главе, к'о ореол, дим и пара.

Око главе, к'о ореол, пусти снови,
А у срцу измирење и доброта,
И још мало задовољство, што су нови
Моји дани кратки, кратки без живота,
Што престају и радости и окови.

Све се досад преживело. Нема више
Ни времена ни потребе да се страда.
И док негде страшно лију тешке кише,
Сад судбина, као мајка, са мном влада.
И сад ми је добро, тихо, и све тише.

Цела младост и година моја свака,
Мада оде сва сирота, као беда,
Мада небо не донесе дана лака,
Ипак моју главу кити коса седа,
И велики одмор спрема црна рака.

Остала је прошлост моја још код мене,
У њој спава моја снага, моја патња:
Ја је гледам као тело хладне жене,
Чији одмор уклониће моја пратња,
Јер сад њено лице мртво само вене.

1912.

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ