уторак, 22. мај 2018.

Артур Рембо | БИШТЕЊА



Кад немирно чело дечаково чезне
Да се мутни снови ко рој бели вину,
Уз кревет му стану две чаробне сестре
И сребрни нокти с прстију им сину.

Ставивши дечака уз прозор, за којим
Плави ваздух тече по бујноме цвећу,
У његовој коси, пуној росе, својим
Прстима се страшним и чаробним шецу.

Он слуша шта пева дах им што мирише
На мед ружицасти; песма коју блажи
Тихи шум пљувачке на усни, где дише
Један тихи уздах што пољубац тражи.

Слуша како трепћу трепавице њине
У мирисном миру, и како га драшка
Електрични додир прстију, кад гине
Под краљевским нокотом нека ситна вашка.

И вином Лености омамљен, он сања
Уздах хармонике лудовању склоне,
И осећа како усред миловања
Жеља за плакањем јави се, па клоне.

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ