недеља, 13. мај 2018.

Србољуб Митић | НОЋНИК




Уво ми води тица разнежена
Негде из траве очара ме склад
Цвркута тихог ко да млада жена
Задихано моли божанствени пад

Ногу ми води црна кадифена
Кожа ливаде и јелења глад
За зеленилом у мени јелена
Црног учини и замамни хлад

Шума дозва ме ко да заљубљена
Зајеца женка ал прену ме јад
Обличја што га моја даје сена
Јелен ја нисам то је само глад

Убогника да се из рашчовечена
Избави света да одагна смрад
Јаве опаке што му прозверена
Раскопа исток закопа запад

Па нити пута има нит копрена
Смрти да застре очињу бездан
Зар само снови из пустог времена
Да воде душу у рај или ад

Да л то је привид или расветљена
Снивањем света паслика је кад
Тако се јасно разазнају њена
Тајанства чудесна ко невиђен град

Руку ми небо води — нека снена
Магла се модрикаста диже над
Тополама што попут нагих жена
Исплетају лелујав бели сâд

У оку намах блесну рујна пена
У Млаву то утону месец млад
И обузе ме страва — на рамена
Сивога дана леже горопад

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top