четвртак, 24. мај 2018.

Стеван Раичковић | БУКЕТ



Каранфил, црвенкаст као стид,
Отвара слатку латицу сећања.
Од белог јоргована боли ме вид,
Од плавог — рука скоро сања

Да су јој прсти постали цвет
Па тужно и весело миришу
Крај руже која је скупила свет
И крв и тајну и усне које сишу

Са друге усне смех и смрт.
О најлепше се липа смеје —
У самом ваздуху као густ врт.

Под очима трава мирно веје.
Жута се лала у њој злати
И клати и тако теку сати.

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top