недеља, 17. јун 2018.

Габријела Мистрал | ЛАГАНА КИША



Та плашљива, тужна вода,
као дете које пати,
пре него такне земљу
изнемогне.

Мирно стабло, миран ветар.
У тишини омамљивој
овај плач и фин и горак
само пада.

Небо као силно срце
отвара се у свом болу,
и не киши, већ крвари
тихо, дуго.

А људи не осећају
у свом дому ту горчину,
то послање тужне воде
са висине.

Ова вода побеђена
слази дуго и заморно
према земљи која лежи
укочена.

Пада киша, а ноћ као шакал
вреба, страшна, у планини.
Из земље ће шикнути нешто
у мрклини?

Зар би могао ко уснити
докле  патећи падаће
ова трома, смртна вода,
сестра смрти?

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ
Back to Top