субота, 14. јул 2018.

Едит Седергран | БОЛ



Срећа нема своје песме, нема мисли, срећа нема ништа.
Чувај своју срећу, јер када се сломи, постаје зла.
Срећа долази лагано са шумом јутра и сненим цвећем,
Срећа клизи доле у светлим облацима изнад тамноплавог дна,
Срећа пада као сан на подневној жези
Или бескрајна ширина мора која се купа у усправним зрацима сунца,
Срећа је немоћна, она спава и дише и не зна ништа...
Осећаш ли бол? Јака је и велика са тајно стиснутим песницама.
Осећаш ли бол? Поуздано изгледа, смеши се подбулих очију.
Бол нас поклања царству смрти –
Даје нам кључеве царства смрти,
Гура нас кроз врата, када се још двоумимо.
Бол крсти дете и буди мајку
И кује све златно венчано прстење.
Бол влада над свиме и свима, брише боре са чела мислиоца,
Привезује огрлице око жуђених женских вратова,
Стоји у вратима када се мушкарац врати из посете својој драгој...
Знаш ли шта још бол даје својим љубљенима?
Ја више не знам.
Даје бисере и цвеће, даје песме и снове,
Даје нам хиљаду пољубаца а сви су пољупци празни,
Даје нам штавише и један пољубац који је стваран.
Даје нам наше необичне, самотне душе и чудне мисли,
Даје нам највећу награду сваког живота:
Љубав, самоћу и сусрет са лицем смрти.

1916.
  • Са шведског превео Предраг Црнковић

Нема коментара:

Постави коментар

Поезија векова - коментар



НАЈНОВИЈИ КОМЕНТАРИ